Analizirana su dva osnovna trenutna tipa blogovanja u psihologiji u Severnoj Americi.Prvi je prenos i diseminacija naučnog znanja, rezultata istraživanja i studija sprovodjenih u okviru istraživačkih grupa. Primarna ciljna grupa ovakvih blogova su pre svega drugi istraživači i akademska javnost koja je na ovaj način u toku sa najnovijim istraživanjima (imajući u vidu da je ciklus publikovanja u psihologiji kao i u mnogim drugim naučnim oblastima nekada prilično dug) i omogućava komunikaciju i kolaboraciju istraživača koji se bave istim temama. Sekundarna ciljna grupa akademskih blogova je šira javnost kojoj je ovim putem omogućeno da se informišu o temama i istraživanjima koja ih interesuju na način koji je prijemčiviji za njih od stručnih i naučnih časopisa koji su tradicionalno služili za diseminaciju rezultata naučnih istraživanja. Akademsko blogovanje otvara manje etičkih dilema od blogova praktičara, noseći jedino opasnost javnog prezentovanja rezultata timskog rada bez saglasnosti koautora i pre publikovanja u stručnoj javnosti.

Drugi tip blogova u psihologiji predstavljaju blogovi psihologa praktičara koji su kako sredstvo lične promocije i gradjenja stručne reputacije, tako i sredstvo reklamiranja a sve češće i prodaje usluga online savetovanja i terapije. Psiholozi koji se bave društvenim medijima  u velikoj meri praktičarima preporučuje blogovanje i korišćenje prednosti društvenih medija kao sredstvo gradjenja reputacije. Pravilno korišćenje bloga kao alata lične i stručne promocije, kao i u mnogim drugim strukama u velikoj meri može ojačati reputaciju psihologa u široj javnosti, posebno ukoliko blog unose prilagodjava jeziku i interesovanjima iste. Uz striktno poštovanje stručnih i etičkih normi struke, ova vrsta blogovanja može omogućiti i pozicioniranje u stručnoj javnosti, kao i povezivanje sa kolegama sličnih interesovanja.

Sa druge strane psiholozi praktičari su izloženi većem nizu etičkih dilema kada je komunikacija na blogovima (a i generalno društvenim mrežama) u pitanju, budući da u svakom od tih okruženja može doći do problema vezanih za održavanje profesionalne distance sa klijentima (bivšim, sadašnjim ili potencijalnim), stoga se za psihologe praktičare koji se odluče da koriste prednosti blogovanja i društvenih mreža savetuje rigidna kontrola reputacije i dostupnosti privatnih podataka na Internetu.

Letnje izdanje Psynopisa i pun tekst na engleskom možete preuzeti ovde (pdf)

Iako je ovaj problem izuzetno aktuelan u mladjoj populaciji i u praktičnom radu sa mladima se pojavljuje kao sve veći izazov (na koji način i preduprediti i intervenisati u slučajevima zlostavljanja na Internetu), u akademskoj populaciji, čak i u Severnoj Americi tema je još uvek nedovoljno obradjena. Kroz pregled literature ( radjen kako za potrebe moje teze na temu viktimizacije na Internetu, tako i za potrebe ove diskusije i okruglog stola) nameće se zaključak da u ovom trenutku ne postoji ni terminološko ni metodološko slaganje kako po pitanju klasifikacije, tipova zlostavljanja i načina na koji se oni odvijaju tako ni po pitanju mera prevencije i intervencije koje su u tim slučajevima preporučljive.  Ovo dodatno otežava rad praktičarima ostavljajući ih donekle bez jasnih teorijsko metodoloških podloga na kojima bi bazirali programe, i upućujući nas pre svega na metode preuzete iz programa prevencije i intervencije klasičnog zlostavljanja (kako vršnjačkog tako i onog u široj populaciji).

Jedan od akcenata okruglog stola bio je i na Internet viktimizaciji koja nije direktno vezana za najmladju populaciju – za zlostavljanja koja se dešavaju odraslima, kako u intimnim vezama (C- IPV, cyber intimate partner violence) tako i zlostavljanja poput proganjanja i pretnji od strane nepoznatih ljudi (cyberstalking). Kao zaključak diskusije u okviru koje su izneta kako iskustva istraživača u ovoj oblasti tako i iskustva praktičara koji su u okviru porodičnih centara radili sa mladima žrtvama zlostavljanja na Internetu, nameće se da intenzitet potencijalnih psiholoških konsekvenci kod žrtava zlostavljanja na Internetu zahteva sistematski pristup problemu i da je sa akademske strane potrebno napraviti koherentniju sistematizaciju i teorijsku bazu na kojoj će praktičari dalje moći da grade i testiraju programe.

Handout sa okruglog stola možete preuzeti ovde.

Na kongresu sam imala prezentaciju po pozivu na temu Etičkih izazova sa kojima se suočavaju psiholozi, terapeuti i psihijatri, vezano za korišćenje društvenih mreža i medija. Sve je veći broj psihologa i psihijatara koji se okreće  Internetu u različitim profesionalnim aktivnostima – od promocije usluga bilo reklamiranjem na Internetu ili sve češće putem društvenih mreža, do nudjenja usluga savetovanja i terapije putem Interneta. U oblastima koje se bave mentalnim zdravljem Internet se koristi kako u praksi tako i u istraživanjima. Obe oblasti otvaraju niz neregulisanih etičkih pitanja vezanih za etiku onlajn istraživanja i poštovanje etičkih principa prilikom sprovodjenja istih, i za etiku prakse u oblasti mentalnog zdravlja u okviru koje postoji veliki broj potencijalno problematičnih pitanja za koje postojeći etički kodeksi struka nemaju nikakvih smernica.

Etički problemi u sprovodjenju psihološko terapeutske prakse su naročito bitni i obuhvataju četiri velike oblasti: onlajn terapiju i konsultovanje, reklamiranje usluga,menadžment onlajn reputacije terapeuta i interakciju sa pacijentima-klijentima koja se odvija van terapijskog procesa. Bilo kakve usluge online terapije i konsultovanja trenutno predstavljaju etički najproblematičniji segment pre svega zato što ne postoje još uvek dovoljno podataka o efikasnosti iste. Onlajn terapija ima svojih prednosti ali nije najbolji izbor za svakoga. Psiholozi i psihijatri imaju etičku odgovornost da naprave najbolji izbor za svoje pacijente nudeći im onu uslugu koja u najboljoj meri odgovara potrebama klijenta a ne uslugu koja je lakše dostupna.

Uz analizu ovih etičkih dilema u prezentaciji je i naveden primer dobre prakse – etičkog kodeksa Kanadske psihološke asocijacije.

Ne zna se tačno koji je genijalni um iznedrio ovu izreku (neki kažu Bendžamin Disraeli negde u 19 veku) ali je Mark Tven rečenicu ovekovečio u svojoj autobiografiji, a svako ko je ikada razumeo moć i ograničenja statistike složiće se da je (potencijalno) u pitanju najveća istina koja je o statistici ikada izrečena.

Agencije za marketing i komunikacije  shvatile su ovo odavno a sprovodjenje istraživanja posebno u oblasti vezanoj za politički marketing odavno je prevazišlo svrhu dobijanja uvida u stvarno stanje na terenu i preraslo u marketinški alat. Statističke prečice i sitne manipulacije koriste se da bi se rezultati zakrivili baš na onu stranu na koju odgovara naručiocu istraživanja a da sve ostane u ispravnim metodološkim okvirima sa statističkom greškom od 5 % – jer u statistici je sve samo procena i to procena bazirana na nizu metodoloških odluka koje mi kao istraživači donosimo.

Zgodno, zar ne?

Uz odgovarajući izbor uzorka, obradu podataka i prezentaciju istih nema toga što nije moguće potvrditi, prognozirati ili barem dovoljno sugestivno prikazati, ostajući pri tome u manjoj ili većoj meri u okvirima potpuno legitimnih statističkih metoda.

Nereprezentativni uzorak recimo može da da rezultate koji nikakve veze sa realnim rezultatima nemaju.Tipičan primer ovakvog uzorka su različite ankete koje se sprovode na web portalima.  Te ankete samo su merilo prosečnog stava posetioca tog sajta iz grupe onih koji aktivno koriste sadržaje (popunjavaju ankete, ostavljaju komentare isl), i apsolutno ničega više a sigurno ne generalnog stava šire populacije.

Šta je sa telefonskim anketama koje rade agencije, koliko su one reprezentativne?  Rade se na slučajnom uzorku, odabirom brojeva iz telefonskog imenika na broju od 1000 do 2000 ispitanika  - to je uglavnom sve što ćete u opisu metodologije istraživanja naći. Ono što nećete naći kod svih agencija je koji je tip uzorka u pitanju – da bi istraživanje bilo zaista primenljivo na nacionalnom nivou prost slučajni telefonski uzorak ne radi posao i potrebne su kompleksnije i dosta skuplje metode uzorkovanja poput stratifikovanih ili klasterskih.

Šta to znači u praksi ? Pa  ono što je svakome zapravo jasno – da ako u anketi učestvuje 1000 ljudi iz tri najveće urbane oblasti rezultati će biti drugačiji nego kada u anketi učestvuju proporcionalno ljudi iz svih regiona zemlje.

Osim toga,  telefonsko intervjuisanje koje je godinama bilo primarni način prikupljanja podataka ne daje reprezentativne uzorke kao ranije, pošto je procenat odbijanja anketa u odredjenim grupama jako visok. Naravno, slabo koja agencija će vam priznati ili staviti u disclaimer da je način anketiranja koji su vam papreno naplatili zapravo ne baš pouzdan.

Osim uzorkovanja koje je najočiglednije, način na koji se sredjuju i obradjuju podaci je od ključnog značaja za finalni rezultat. Ukoliko uzorak nije veliki, različitim metodama pripreme i obrade podataka možete doći do potpuno različitih rezultata iz jednog te istog seta podataka. Been there, done that, ne možete zamisliti kakve su varijacije sve moguće.

Da ne zaboravimo prikazivanje rezultata: grafičko prikazivanje je najzahvalnije za manipulacije. Smanjenjem skale na kojoj se prikazuje razlika, možemo dobiti vizuelni utisak velike razlike  ili promene iako je u stvarnosti ona možda svega par procenata. Na donjem grafikonu je klasični primer ovakvog predstavljanja rezultata gde je jedan mali deo grafikona uvećan i prikazan na maloj skali da bi se prikazao veći porast plata vladinih službenika od realnog.

Preuzeto iz Huff - How to lie with statistics

Krajnji proizvod? Informacije koje su polovično ili potpuno tačne ali prezentovane pojednostavljeno, na način da vas navedu da pomislite da su razlike izmedju grupa ili pojava mnogo veće nego što u realnosti jesu i time utiču na vašu percepciju situacije a možda i donošenje odluka u zavisnosti od tipa i načina plasiranja informacija.

Zato – oprezno sa anketama, istraživanjima, izveštajima … pročitajte dva puta, pogledajte detalje, zapitajte se da li je nešto izostavljeno i ako jeste – zašto je izostavljeno.  Budite svesniji manipulacija koje su moguće čak i u slučajevima kada je metodološki istraživanje sasvim u redu, a kamoli u slučajevima “istrazivanja” radjenih primarno sa ciljem medijskih promocija i manipulacija.

Osnovna pretpostavka koja stoji iza pozitivne psihologije i svih programa usmerenih na to da nas nauče kako da budemo srećniji  je ta da mi sami imamo mogućnost i izbor da upravljamo našim ličnim osećanjem sreće. Drugim rečima, koliko smo srećni zavisi u mnogo većoj meri od nas nego što mislimo.

Ne morate biti nikakav stručnjak  da biste znali običnu životnu stvar – da su u istim okolnostima jedni ljudi zadovoljni a drugi ne, da se u identičnim kriznim situacijama neki ljudi snađu lakše, brže i bolje ne dozvoljavajući da okolnosti upravljaju njima, dok su drugi obeshrabreni u situacijama koje vam naizgled izgledaju banalne.

Zašto je to tako? Setite se formule 50-40-10 dr Ljubomirski o kojoj sam pisala u prošlom tekstu. Punih 40 procenata toga koliko se osećamo srećnim kontrolišemo sami. Šta mislite, koliko vi lično od toga koristite? 30%? Možda 20%? Možda i manje? Postoji li način da iskoristite svih 40%, onih koji ne zavise ni od životnih okolnosti (10%) ni od toga da li su vam u podeli genetskih karata zapale prirodno ugrađene ružičaste naočare?

Godine istraživanja u oblasti pozitivne psihologije kažu da je to moguće.  Međutim pokazano je da veliki broj ljudi upada u zamke određenog tipa razmišljanja i postupaka koji nam ne dozvoljavaju da dostignemo pun kapacitet sreće koji bismo mogli dostići. Pogledajmo tri stvari koje najčešće radimo a koje čine da se osećamo loše?

1. Uporedjivanje sa drugima 

U prirodi većine ljudi je da se upoređuju sa drugima. Bilo da se poredimo sa onima koji imaju više od nas ili onima koji imaju manje, efekat poređenja nije pozitivan. Poredjenje sa onima koje smatramo na neki način lošijim od nas daje nam osećanje nezdrave superiornosti. Poredjenje sa nekim koga po nekom kriterijumu smatramo boljim od nas (komšijom koji je bas kupio nova kola, lepša i veća od naših, rodjakom koji ima odličan posao, koleginicom koja ima aktivan društveni život i sl.) podriva svako osećanje zadovoljstva i uživanja u onome što imamo, i ispunjava nas lošim emocijama. Opet, ono je toliko u ljudskoj prirodi da ga je svako od nas nekad osetio.

Perfekcionizam je teška muka i za onoga ko je takav i za sve one koji sa takvom osobom žive i sarađuju. Da li ste od onih kojima nikada ništa što uradite nije baš dovoljno dobro, da li uvek mislite da može bolje? Da li se iznova vraćate da uradite istu stvar da bi bila još bolja? Prepoznajete se u ovome?

Sonja Ljubomirski kaže da je jedna od stvari koja nam najviše smeta da budemo srećni u ovom trenutku to što se zapravo mnogi od nas ne nalaze mentalno u sadašnjosti. Intenzivno razmišljanje o lošim iskustvima iz prošlosti, ili dobrim stvarima kojih više nema, dovoljno je da i najsrećniju osobu za tren dovedu u stanje potištenosti. Isto tako, scenariji koje nekada u glavi pravimo vezano za budućnost nas i naših najdražih (šta ako…) isto tako mogu da vrlo loše deluju na nas. Srećni ljudi žive u sadašnjosti – savour the moment što bi englezi rekli: uči iz prošlosti, pripremi se za budućnost i živi u sadašnjosti. Ovo je po meni možda i najteže postići, jer je teško odvojiti se od svojih iskustava i načina na koja ona utiču na nas, a takodje u današnje neizvesno vreme briga za budućnost je više nego opravdana, naročito ukoliko brinete i o porodici.

Zadatak za danas: napišite na papir po jednu situaciju iz svake kategorije gorenavedenih stvari koje mislite da su na vas primenljive.  Kada ste sebe upoređivali sa nekim, kada ste bili suviše kritični prema sebi, kada su stvari iz prošlosti ili strah od budućnosti uticali na to da se loše osećate u sadašnjem trenutku?

Ove vežbe su za vas lično, odvojite posebno vreme da ih uradite i nemojte ih pisati  u komentarima ovog posta. Naravno, ukoliko primenite neke od saveta koje ovde pronađete volela bih da dobijem informacije od vas o tome da li ih i ukojoj meri smatrate efikasnim  - možete ostaviti svoj komentar ispod teksta ili ukoliko ne želite da ostavite komentar javno možete mi se javiti putem kontakt formulara.

(Napomena: pozitivna psihologija je oblast psihologije priznata u naučnim krugovima sa nekoliko naučnih žurnala ove tematike na SSCI listi. Svaka informacija prezentovana na ovom blogu u okviru ciklusa tekstova posvećenim osećanju sreće i intervencijama da se isto poveća bazirana je na referentnim stručnim knjigama i naučnim radovima publikovanim iz ove oblasti. Vežbe  opisane u tekstovima namenjene su osobama koje nemaju dijagnostifikovane psihološke probleme a koje žele da poboljšaju kvalitet svakodnevnog života)

Preporučena literatura:
Festinger, L. (1954). A theory of social comparison processes. Human Relations, 7(2) 117-140.
Lyubomirsky, S. (2008). The how of happiness: A scientific approach to getting the life you want. New York: Penguin Press.
Lyubomirsky, S. (2011, March 17). Holding on to happiness. [Review of the book Flourish.] Nature, 471, 302-302.

Sonja Ljubomirski, profesor na Univerzitetu u Kaliforniji u svojoj knjizi Kako biti srećan (The how of happiness) koju iskreno preporučujem za čitanje, tvrdi (bazirano na godinama  istraživanja toga šta ljude čini srećnim) da će se na  spisku stvari koje ljudi obično navode da bi ih učinile srećnim u najvećem broju slučajeva naći jedna ili više od sledećih stavki:

-  ozbiljna romantična veza
–  novi, bolji posao, napredovanje u karijeri
– više novca
– više slobodnog vremena
– bolji odnos sa roditeljima (bračnim partnerom, decom..isl)
– dobro zdravlje lično ili bliskih osoba
– sopstveni stan (kuća)
– više fleksibilnosti na poslu
– dete
– gubljenje kilograma, bolji fizički izgled
– putovanja

….. i slično tome. Da li se i na vašoj listi onoga što bi vas usrećilo nalazi neka od gorenavedenih ili sličnih stvari? Ukoliko je tako, verovatno će vas iznenaditi šta dvadesetak godina istraživanja toga šta nas čini srećnim kaže:

NIŠTA OD GORENAVEDENIH STVARI VAS NEĆE UČINITI SREĆNIJIM

Šta onda? Da li to znači da je ljudska potraga za srećom sama po sebi osuđena na propast i da su naša očekivanja da će nas nešto učiniti srećnim nerealna?

Ne. Radi se o tome da sreću tražimo na pogrešan način i u pogrešnim stvarima. Većina  stvari za koje mislimo da će nas usrećiti zavisi od određenih spoljašnjih okolnosti koje često i ne zavise od nas.

Pa gde da je tražimo onda? I kako? Pozitivna psihologija (oblast psihologije koja se  ne bavi  problemima koje ljudi imaju, već onim što ljude pokreće, pozitivno motiviše i čini srećnijim i uspešnijim) nudi neke od odgovora. Toliko dugo smo izučavali sta je ono što ne valja? Hajde da vidimo šta je ono što ljude cini srećnim? I još važnije pitanje –  da li i kako na to možemo da utičemo?

Moderno društvo šalje nam poruke da što više novca imate imate to ćete biti srećniji. Gledamo nasmejana lica srećnih porodica i slavnih lica u velikim kućama, sa luksuznim kolima, svime što požele,  i mislimo da bismo baš bili srećni da smo na njihovom mestu. Ili gledamo one uspešne u svom poslu, sa blistavim karijerama, verujući opet da bi nas usrećilo da smo na njihovom mestu, da budemo cenjeni, poštovani ili moćni.

Istraživanja kažu – suprotno. Materijalistički pristup životu ne samo što vas neće usrećiti, već su pronađene jake korelacije izmedju materijalističkog pogleda na život i nezadovoljstva istim. Koliko god imali i stekli, uvek postoji neko ko ima više, bolje,veće… i gledajući ono što drugi imaju iz naše perspektive nam se čini da bi nas usrećilo samo da imamo ..pa barem upola toliko novca, mogućnosti, prilika, lepote, šarma. A i kada i ako dođemo do toga, zadovoljstvo je kratko,  instant verzija sreće, koja se brzo potroši i ponovo se javlja osećanje praznine.

Pošto sam vam sada rekla šta vas sve neće učiniti srećnijim, red je da nešto kažem i o onome što bi vas moglo učiniti srećnijim. Pre svega, veliki deo toga kako gledamo na život je uslovljen i našom samom prirodom. Međutim Martin Seligman, otac pozitivne psihologije smatra da je bez obzira na te predispozicije uz određene aktivnosti moguće povećati individualni nivo sreće.

Slično tome, Sonja Ljubomirski predlaže model po kome 50% toga koliko smo srećni čini naša prirodna nasledna predispozicija, 10% čine okolnosti (SAMO 10% ), dok celih 40% našeg individualnog osećanja sreće zavisi isključivo od nas samih. 

Čarobna formula se, čini se,  krije se u tome šta radimo i u tome na koji način razmišljamo. Ogroman broj istraživanja je uradjen na temu toga kakve osobine, razmišljanja i ponašanja karakterišu osobe koje su po prirodi srećne. Šta je ono što te osobe rade?

- posvećuju veliki deo svog vremena porodici i prijateljima
– spremni su da pomognu ljudima oko njih
– imaju optimistički pogled na budućnost
– umeju da uživaju u malim stvarima i žive u sadašnjosti
– imaju dugoročne životne ciljeve i ambicije koji idu iznad zadovoljenja svakodnevnih potreba
– imaju sposobnost rezilijentnosti, da reaguju adaptivno na stresne događaje u životu i da zadrže pozitivan pogled na život i u lošim životnim fazama.

I? Zar je ovo bilo potrebno utvrđivati brojnim istraživanjima, zapitaćete se? Dosta ovih navedenih stvari su zdravorazumske stvari u kojima nikakva nauka nije potrebna.

Da, jesu. Ali stvari u praksi stoje tako da iako smo možda svesni pozitivnih efekata ovih aktivnosti , ali u praksi ih ne primenjujemo jer nemamo vremena, volje, energije ili discipline, ili večno jurimo za onim drugim, gorenavedenim ciljevima.

Na Univerzitetu u Kaliforniji je razvijena i testirana metoda kojom je moguće povećati lični nivo sreće i koja se pokazala prilično uspešna; u narednom periodu pisaću više o ovoj  temi i dati vam neke od smernica i aktivnosti koje možete raditi i videti na koji način na vas deluju, kao i neke zanimljive testove (tzv happiness questionnaires) kojima se meri individualni osećaj sreće.

Stay tuned i – be happy!

Naredni tekst: Tri stvari koje nas čine nesrećnim

Preporučena literatura:

Lyubomirsky, S. (2008). The how of happiness: A scientific approach to getting the life you want. New York: Penguin Press.

Sve do pre neke dve nedelje. Sedim  ja tako sa jednim od profesora na fakultetu (klinički psiholog i terapeut sa 40tak godina iskustva), i započnemo   priču oko Božića, planova za praznike, ovdašnje potrošačke groznice i toga koliko ko voli celu ovu novogodišnju gužvu. Na moj komentar kako volim svu tu frku oko praznika, on se nasmeje i ispriča mi da je on tokom godina rada sa klijentima u doba praznika, prestao da voli te praznike. Naime, tokom višedecenijskog terapeutskog iskustva, sezona Božićnih praznika uvek je bila period kada mu je najviše klijenata sa problemima depresije dolazilo.  A posle godina i godina gledanja toga kako na ljude sve to deluje,  prva asocijacija na Božićne praznike mu postala depresija i takozvani holiday blues koji veliki broj ljudi u tom periodu iskusi a svo šarenilo i nametnuto veselje u kombinaciji sa potrošačkom groznicom počelo da ga jako nervira.

Zašto je u ovom periodu loše raspoloženje u porastu?

Provodjenje Božića sa porodicom, pokloni, proslave, okupljanja, isl.  su sasvim u redu ukoliko imate porodicu i bliske osobe sa kojima ćete provesti te praznike (i ukoliko se sa istima dobro slažete). Možete slaviti ili ne, voleti ili ne ali činjenica da imate nekoga pored sebe daje vam drugačiji pogled na sve što se oko vas dešava. Međutim, na one koji su sami, nemaju nikoga dragog pored sebe, porodica im je rasturena ko zna gde ili je nikada nisu ni imali  i slično tome, sav taj praznični sjaj i nametanje činjenice da je ovo “season to be jolly”, najsrećniji dani u godini, prilika da uživate sa svojim najdražima isl, imaju pogubno delovanje. Prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje u USA,  Božićni praznici su period u godini kada se najveći broj ljudi suočava sa depresijom.

Osim depresije veliki broj stručnjaka spominje i takozvani  holiday blues, koji nema jačinu depresije ali se manifestuje generalnim lošim raspoloženjem u doba praznika. Pored usamljenosti, jedan od razloga ovakvog raspoloženja je taj što na kraju godine imamo tendenciju da sumiramo prethodnu godinu, gledamo gde smo, gde smo planirali da budemo,šta smo uradili a šta ne, i često su ta sumiranja godine ispod naših očekivanja. Tu je naravno i poredjenje sa drugima, stres zbog pritiska da se potroši što više novca i kupe pokloni, očekivanja drugih, nemogućnost da se ta očekivanja ispune (organizovanje velikih Božićnih proslava sa prekomernim trošenjem novca, proslavljanje praznika sa gomilom rodbine koju ne podnosite) isl. Sve u svemu, kada pogledamo iz drugog ugla čini se da najveseliji dani u godini i nisu tako veseli za sve veći broj ljudi.

Šta da radite ukoliko ste među onima koji su loše raspoloženi oko praznika?

Pre svega ne dozvolite da popustite pred šablonima kako se od vas očekuje da provedete praznike. Nađite način da radite ono što vama prija, na način koji vam prija.  Ukoliko imate dijagnozu depresije, obratite se svom psihologu ili terapeutu i potražite podršku ukoliko primetite da se u ovom periodu ne osećate dobro.

Izbegavajte mnogo razmišljanja o tome šta ste radili i koliko ste uradili u ovoj godini, koliko ste zadovoljni životom. Naučnici sa Univerziteta u Merilendu daju još jedan savet za prevazilaženje lošeg raspoloženja: volontirajte negde, pomozite drugima koji su u lošoj situaciji da proslave praznike – pomeranje fokusa sa vas na druge osobe kojima je pomoć potrebna može učiniti da se mnogo bolje osećate i dati mnogo veći smisao praznicima.

Ukoliko ste religiozni, uzmite učešća u verskim aktivnostima, kojima ćete pomeriti fokus sa potrošačkog modela proslavljanja (koji je koliko vidim sada prisutan i na našim prostorima) i dati neki drugačiji smisao proslavljanju ovih praznika.

Takođe se ne preporučuje ni preterano jelo i piće (naročito) u ovom periodu. Ukoliko vam loše raspoloženje dolazi od gomile obaveza koju imate u ovom periodu, pokušajte da postavite realistična očekivanja. Ovo posebno važi za žene koje od kuvanja, spremanja, kupovine i svih ostalih priprema za praznike na kraju budu premorene, nervozne a najmanje vremena provedu sa svojom porodicom. Par sati igranja sa decom, zajedničkih novogodišnjih aktivnosti i uspomena koje im posle toga ostaju vrede mnogo više od 20 jela na novogodišnjoj trpezi i savršeno sredjene kuće.

I na kraju, za sve one kojima je Nova godina istinski season to be jolly –  da se podsetimo da je oko nas mnogo onih koji se tako ne osećaju. I da ih vidimo. Zaista VIDIMO. I razmislimo da li možemo da učinimo barem neku sitnicu i za njih. Tanjir kolača za usamljenu komšinicu. Čestitka za rođaka koji je  u drugom gradu. Poziv na Božićni ručak za nekoga ko bi inače bio sam tog dana. Poklon za dete iz susedstva čija samohrana mama ne može da mu priušti ono što bi želelo. Opcija su brojne. A u vreme praznika treba da se setimo da je naše malo za nekoga – mnogo.

Svima vama koji čitate i pratite Sajberpsihologiju želim sve najbolje u 2012, mnogo sreće, zdravlja i uspeha, puno vremena provedenog sa ljudima koje volite, radeći stvari u kojima uživate – i pre svega dobar balans ovog virtuelnog i realnog života

Nikolina

O akciji banke i (re)akciji zajednice manje više je sve rečeno, ako vas zanima šta se tu konkretno dešavalo sve  možete pročitati na navedenim linkovima. Ono što je meni u celoj priči privuklo pažnju je činjenica da su aktivnosti nevladinih organizacija ovim putem došle u fokus naše onlajn zajednice na način na koji do sada nisu ranije. I da je u mnogim komentarima i blog postovima izrečeno da postoji želja da se ode dalje i više od ovoga i da se zaista nešto konkretno i uradi i pomogne organizacijama.

Tokom šest godina rada u Udruženju RODITELJ podignutog od nule, isključivo volonterskim radom, bez ikakve podrške u prvih par godina, imali smo prilike da vidimo i prodjemo mnogo toga. I znamo koliko nam je svaka pomoć i podrška značila, makar i najmanja, i koliko nam znači i danas u svakom trenutku. Isto je i sa mnogim drugim organizacijama. Nažalost, pomoći sa strane nema u dovoljnoj meri, jer je malo ljudi spremno da se uz posao i druge svakodnevne obaveze posveti i dobrovoljnom radu u nekom udruženju.

Želite da pomognete? Postoji mnogo načina.

Update: u isto vreme dok sam ja pisala ovaj tekst Angelina je napisala tekst na istu temu sa malo više informacija o aktivnostima Udruženja RODITELJ koje sa GI Majka Hrabrost ostvarujemo u okviru projekta  Za zdravlje! Zajednički protiv korupcije u zdravstvu, pa ukoliko ste već ovde,čitate ovo i zanima vas ova tema svakako pogledajte i njen tekst.

Kao neko ko Frojdu i psihodinamičkoj školi nije mnogo sklon,  ja sam ovoj temi  prilazila sa velikom rezervom sve dok  nisam svojevremeno odslušala kurs posvećen psihologiji nesvesnog. Ono što sam tu imala prilike da čujem (od načina na koji se odigrava tzv nesvesni prajming do načina na koji procesiramo subliminalne poruke) uverilo me je da nesvesno ipak ima uticaja na nas (iako po mom mišljenju i dalje daleko manje nego što pristalice psihoanalize tvrde) kako na način na koji spoznajemo sebe tako i na način na koji komuniciramo i interreagujemo sa drugim ljudima (socijalna kognicija).

Volimo da mislimo da su naši stavovi o drugim ljudima i percepcija istih vezani za naše svesno razmišljanje. Da procene donosimo argumentovano i  promišljeno bez uticaja sa strane. Da su naše reakcije posledica našeg racionalnog delovanja a ne iracionalnih i neobjašnjivih impulsa koji nama upravljaju iz nekih prašnjavih ćoškova mozga u koje naše Svesno Ja ne zalazi. Međutim, to nije baš uvek tako, i odredjeni stimulusi koje dobijamo nesvesno mogu uticati na način na koji se ponašamo, komuniciramo sa drugim osobama i formiramo utisak o njima.

U psihološkoj literaturi nesvesni procesi su često grupisani na sledeći način:

1.Izmenjena stanja svesti ( hipnoza,spavanje, anestezija)

2. Nepostojanje svesti o prisustvu odredjenog stimulusa u okruženju (recimo zvuk frekvencije koja je iznad one koju možemo da svesno čujemo)

3. Nepostojanje svesti o efektu koji stimulus na nas ima iako smo svesni njegovog postojanja

4. Procesi koji su kvalitativno drugačiji od svesnih procesa

Veliki broj istraživanja je radjen i vezano za aktivaciju stereotipa (o ženama, etničkim grupama isl.) i svi su imali slične rezultate: stimulusi kojih nismo svesni utiču na aktivaciju stereotipa i mogu upravljati načinom na koji vidimo ljude oko sebe i načinom na koji sa njima komuniciramo i donosimo odluke.

Na primer, u jednom od istraživanja koja su ispitivala uticaj nesvesnog na ponašanje prema drugim ljudima  ispitanici su podeljeni u dve grupe. Prvoj su pokazivali video klipove sa situacijama u kojima se ljudi ponašali bezobrazno i nevaspitano. Drugoj, kontrolnoj grupi, su pokazivali neke neutralne video klipove. Rečeno im je da po odgledanom klipu izađu iz sobe i obrate se asistentu za dalje instrukcije. Asistenta su zaticali u naizgled bitnom razgovoru sa nekom drugom osobom u belom mantilu. Ispitanici iz prve grupe su bili manje strpljivi i mnogo češće i brže prekidali razgovor od učesnika kontrolne grupe.

Meni je sve ovo zanimljivo sa dva aspekta. Prvo iz ugla socijalne kognicije, načina na koji procesiramo informacije o drugim ljudima, stičemo utisak o osobama oko nas i načina na koji se u skladu sa tim ponašamo, onoga što predstavlja nesvesni trigger za neko ponašanje-osećaj-stav u vezi sa drugom osobom (na primer da li su simpatije ili antipatije koje prema nekoj osobi osetite na prvi pogled uslovljene svesnim razmišljanjem ili nesvesnim aktiviranjem nekog postojećeg stereotipa).

Drugi je vezan za način na koji ono što u današnje medijski bogatom okruženju konzumiramo  utiče na nas a da toga  nismo svesni. Ono što gledamo na televiziji, čitamo u novinama ili na Internetu ima očigledno veći efekat na nas od samog svesnog, racionalnog procesiranja informacija. Sa velikom sigurnošću danas tvrdimo da gledanje programa sa agresivnim sadržajima povećava agresivnost.  A šta sa svim onim medijskim sadržajima koji nam se serviraju suptilnije, kroz poruke kojih nekada i nismo svesni na koji način na nas deluju i aktiviraju odredjena ponašanja i stereotipe?

Podaci do kojih sam dolazila u poslednje vreme kada je ova tema u pitanju nisu optimistični i ukazuju da je ovaj vid maltretiranja u stalnom porastu, da se nažalost u velikom broju slučajeva roditeljima ništa ne govori i ne prijavljuje dok stvari baš ne eskaliraju, a neki tinejdžeri  u tim situacijama ne mogu da izadju na kraj sa pritiskom kome su izloženi (od koga se za razliku od standardnog bulinga ne može pobeći) i imaju različitih psiholoških tegoba. Povodi za maltretiranje su kao i u klasičnom bulingu najrazličitiji: od osvete do maltretiranja baziranih na etničkoj pripadnosti, seksualnom opredeljenju isl.  Svedoci smo sve brojnijih slučajeva u kojima deca izložena ovom vidu maltretiranja pokušavaju i samoubistvo, videvši ga kao jedini izlaz od neprestanog proganjanja.

Tinejdžeri su okrenuti društvenim mrežama kao  jednom od vrlo značajnih načina druženja (ako su online to ne znači da su asocijalni, naprotiv); nažalost iste pružaju mnogo mogućnosti zloupotrebe naročito od strane poznanika i bivših prijatelja, romantičnih partnera isl a sve sa ciljem javnog ponižavanja osobe koja je sajberbulingu izložena, pred zajedničkim prijateljima – publikom – koja je naravno (a gde bi drugde bila) online.

Sajberbuling uzima sve više maha, a posle nekoliko medijski vrlo propraćenih slučajeva samoubistva tinejdžera posle dugotrajnog bullyinga, svest o problemu je došla i do šire javnosti pa se pojavilo tokom 2011 i nekoliko filmova sa ovom tematikom. Jedan od njih je i Cyberbully koji obuhvata prilično širok dijapazon tema i problema koje žrtve sajberzlostavljanja imaju.Ukratko: Tejlor je obična sedamnaestogodišnjakinja koja postaje žrtva maltretiranja na društvenoj mreži koji koriste njeni školski drugovi. Tračevi koji se šire mrežom prelaze u realni život i imaju direktan uticaj na njene odnose sa prijateljima i porodicom do granice kada ona više nije u stanju da to psihološki izdrži…

Film je trenutno moguće pogledati bez prevoda na  youtube u nekoliko delova .

The video cannot be shown at the moment. Please try again later.