CyberPsihologija

Nasilno ponašanje u današnje vreme prelazi granice fizičkog okruženja i postaje jedan od većih problema u  interakcijama dece i mladih na Internetu. Tako je i vršnjačko zlostavljanje dobilo svoje novo lice u vidu sajber zlostavljanja.

Vršnjačko nasilje je društveni fenomen koji je prisutan mnogo generacija unazad. Brojni su oni koji su na neki način tokom školovanja bili izloženi u manjoj ili većoj meri maltretiranju od strane vršnjaka. Po podacima iz USA oko 30% učenika je uključeno u vršnjačko nasilje barem jednom tokom školovanja, ili kao žrtva ili kao nasilnik. Sajber zlostavljanje ili uznemiravanje dešava se kada se  mobilni telefoni, društvene mreže ili druga  komunikaciona sredstva koriste za pretnje, zastrašivanje,  ismejavanje ili bilo koji drugi oblik verbalnog zlostavljanja.

Ovakvi oblici uznemiravanja  postaju sve češći iz dana u dan.  U slučajevima vršnjačkog zlostavljanja maltretiranje u online okruženju često je indikator postojanja maltretiranja u stvarnom životu. Ovaj vid maltretiranja uglavnom sprovodi osoba iz  neposrednog okruženja žrtve (škole, komšiluka isl.) koja  žrtvu  poznaje (često su u pitanju i bivši dobri prijatelji ili bivši partner). Takodje  to  može raditi i treća osoba, u dogovoru sa nekim ko žrtvu poznaje.

Medjutim specifičnosti okruženja na Internetu,  čine ovaj vid zlostavljanja sve rasprostranjenijim i  po nekim mišljenjima čak i opasnijim po psihološku dobrobit žrtve zlostavljanja od tradicionalnog vršnjačkog zlostavljanja.

Zašto se sajberzlostavljanje smatra opasnijim? Zato što za razliku od onog “klasičnog” koje se odvijalo uglavnom u školi ili nekom drugom okruženju, ovaj vid maltretiranja nema granice  i žrtva mu prosto ne može pobeći. Gde god da je uvredljivi mejlovi, SMS poruke i telefonski pozivi mogu da stignu u svako doba dana ili noći. Takodje tu su i društvene mreže na kojima se često odvijaju razne akcije javnog ponižavanja i ismejavanja osobe koja je predmet maltretiranja, često od strane veće grupe vršnjaka i osnivaju tzv hejt grupe ili stranice “svi koji mrze…tu i tu osobu”. Jedna takva situacija privukla je dosta medijske pažnje u Hrvatskoj prošle godine kada je posle formiranja takve hejt grupe na FB reakcijom javnosti prekinut višemesečni lanac zlostavljanja kome je mali Ivan bio izložen.

Ne treba zanemariti ni sexting, takodje sve izraženiji i kod nas, kada mladi svoje fotografije i klipove eksplicitnijih sadržaja šalju svojim partnerima, a oni ih dalje distribuiraju pa  klipovi završavaju na  Facebooku ili Youtube često sa punim imenom i prezimenom osobe koja je na njima.

Britanska Agencija za zaštitu dece od eksploatacija na Internetu (CEOP) snimila je prošle godine odličan promotivni video vezan za sexting, o petnaestogodišnjakinji koja pravi grešku šaljući provokativne snimke svom dečku…koji završavaju distribuirani po celoj školi. Preporučujem, pogledajte.

Budući da je u pitanju nov i nedovoljno proučen tip zlostavljanja,  sajberzlostavljanje nije još uvek dovoljno prepoznato kao problem u školama, što zbog nepoznavanja i neprepoznavanja problema  od strane nastavnika, školskih psihologa i roditelja što zbog nepostojanja razvijenih mehanizama prevencija i intervencija.  Upravo zbog toga, jedna od tema kojima ćemo se u narednom periodu u Udruženju RODITELJ baviti jeste i sigurnost i zaštita dece na Internetu (sa akcentom na edukaciju i informisanje roditelja).

Ako imate ili poznajete dete za koju sumnjate da je žrtva sajberzlostavljanja pogledajte na sajtu Udruženja neke od saveta kako postupati kada sumnjate na sajber zlostavljanje.

Takodje nešto više stručnih informacija o istraživanjima na temu sajberzlostavljanja i programima prevencije i intervencije možete pročitati u mom radu  ” Prevencija i intervencija u slučajevima zlostavljanja dece na Internetu” (pdf) objavljenog u časopisu  Udruženja stručnih radnika socijalne zaštite, Aktuelnosti.

Evo već se  godinu dana navršilo od kako sam počela da pišem ovaj blog . Razmišljajući o tome da li i šta uopšte napisati tim povodom, shvatila sam da već duže vreme ostajem nekim ljudima dužna odgovor na pitanje  - šta je to”sajberpsihologija” i šta ja to uopšte radim?

Pa eto, umesto godišnjeg blogujemgodinudana posta, jedan mali uvid u generalnu temu ovog bloga.

Dotična sajber (cyber) psihologija je jedna potpuno nova oblast psihologije za koju još uvek nismo sigurni gde joj je početak a gde kraj, šta sve obuhvata a šta ne i kako je uklopiti u standardne okvire i oblasti psihologije (klinička, kognitivna, socijalna, primenjena, industrijska itd). Istina je da ona prožima sve ove grane – isto tako ona čini i jedinstvenu celinu karakterisanu skupom svih ponašanja i interakcija koje se odvijaju ili u virtualnom – sajberprostoru ili kroz naše interakcije sa tehnologijama.

Interakcije koje gledamo su one izmedju ljudi (naročito postale aktuelne sada sa društvenim mrežama, mada su meni i IRC i forumi imali svoju čar..), kao i one izmedju ljudi i kompjuterskog interfejsa, posebno značajne dizajnerima i developerima kojima je nekada teško da pojme da oni nisu merilo usability-ja sajta već korisnici kojima je sajt namenjen.

Engleskim jezikom rečeno imamo dve velike oblasti –   human computer interaction i computer based communication. Neki autori će sajberpsihologiju poistovetiti sa jednom ili drugom oblašću, ali još uvek je sve tu nedovoljno definisano pa ćete naći različita vidjenja situacije. Generalno, deo vezan za kompjuterski posredovane komunikacije spada u domen socijalne psihologije i najbliži je psihologiji medija; deo vezan za human computer interaction nalazi se primarno u domenu kognitivne psihologije.

Neki je poistovećuju sa psihologijom Interneta, medjutim u pitanju je šira oblast od toga. Dok psihologija Interneta podrazumeva ono što se dešava online, sajberpsihologija ima potencijal da obuhvati sve interakcije čovek tehnologija koje nisu neminovno online, kao i ceo dodatni niz oblasti koje se graniče sa naučnom fantastikom kao što su virtuelna realnost  (VR) posebno VR terapija koja sve više ulazi u fokus u kliničkoj psihologiji, način na koji interreagujemo sa tehnologijama van Interneta, veštačku inteligenciju i danas sutra naše potencijalne odnose sa njima (nešto poput robota Isaka Asimova ).

Kako postati “sajberpsiholog”?

Oblast je toliko nova da postoji vrlo ograničen broj ljudi na svetu koji se njome trenutno bavi. Sa jedne strane to je sjajno pošto postoji ogroman potencijal za istraživanje, sa druge je problematično jer nema teorijskog okvira za koji se možete pouzdano uhvatiti već ih za sada testiramo u virtuelnom okruženju, pomalo lutamo u mraku i dešava nam se da protraćimo vreme na istraživanje koje ne da neke relevantne rezultate. Trenutno postoje samo dva programa  koja se bave baš Sajberpsihologijom jedan na Dun Laoghare Institutu u Irskoj i drugi na Notingham Trent Univerzitetu u Engleskoj ,obadva su master programa, a verujem da će se u dogledno vreme pojaviti i doktorski programi.  Na ostalim univerzitetima se istraživanja iz ovih oblasti uglavnom rade u okviru istraživačkih grupa.

Evo jednog promotivnog klipa uradjenog za program u Irskoj, gde se takodje daje mali pregled toga šta je Sajberpsihologija i kako se primenjuju znanja iz ove oblasti.

Ja se trenutno bavim istraživanjima u oblasti  socijalne psihologije i kompjuterski posredovanih komunikacija, a vezano za razlike u karakteristikama ličnosti i socijalno psiholoških preferenci ljudi koji redovno koriste Fejsbuk i onih koji ne koriste uopšte.  Ko su ljudi koji ne koriste svimanamdragi Fejs, zašto ga ne koriste, ako su prestali zašto su prestali,da li postoje neke osobine ličnosti koje će odrediti da li je neko skloniji da koristi društvene mreže od nekog drugog..?

Paralelno radimo na razvoju nekih novih teorijskih konstrukta narcizma u svetlu činjenice da je online narcizam sve prisutniji i pravljenju testova i skala koji bi taj novi narcizam merili. I sve vreme  radim na tim teorijskim konstruktima same sajberpsihologije.. koristeći sva znanja  i praktična iskustva koje imam  da bih pokušala da sklopim mozaik ove  interdisciplinarne oblasti..

Uz istraživački deo, zanima me i praksa u delu vezanom za uticaj tehnologija na decu i mlade i preteranog korišćenja Interneta. Trenutno sam u procesu dobijanja sertifikata za Psihologiju ponašanja na webu i Internet zavisnost, a razmatram i još neke neuobičajene pravce i terapije.

Toliko o sajberpsihologiji nadam se da sam donekle uspela da dam uvid u ovu novu i interesantnu oblast psihologije.  A u narednoj godini blogovanja ono što ću sebi poželeti je eventualno  prazniji draft folder u kome svoj blog život čekaju teme poput : psihološko testiranje za posao, kako se boriti sa tremom, reality show fenomen, tekst o neurolingvističkom programiranju (NLP), neverbalna komunikacija, subliminalni marketing,  onlajn aktivizam itd itd..

Web 2.0. pogled na Maslovljevu hijerarhiju potreba by http://www.flowtown.com/blog/hierarchy-of-internet-needs. Kažu hteli su da analiziraju šta li to podstiče korisnike društvenih mreža da se ponašaju…onako kako se ponašaju. Najzabavnije su mi definitivno ove primalne potrebe za tweetanjem, blogovanjem, pornografijom i googlanjem svega potrebnog i nepotrebnog (mada ni ova za ljubavlju i pripadanjem nije na odmet….vec me godinama fascinira želja za pripadanjem virtuelnim zajednicama i stepen u kome se isto skoro pa ne razlikuje od želje za pripadanjem u RL… najozbiljnije..)

A Youtube (a bogami i Facebook) celebrity statuse u kombinaciji sa self aktuelizirajućim potrebama bolje ni da ne komentarišem…  mada priznajem da mi je u nekim slučajevima zaista fascinantno kakvu popularnost potpuno nebulozne stvari mogu da dobiju (još malo pa 7 miliona pregleda?!)…

Eto pa kad tweetnete ili blognete ili poželite da budete youtube zvezda tek da znate koju od Internet potreba zadovoljavate …

Druželjubivi? Stidljivi? Pomalo narcisoidni ? Ekstravertni? Volite da imate kontrolu? Koliko je o nama moguće saznati posmatranjem našeg Facebook profila i našeg ponašanja na Facebook-u?

Na Internetu ćete naći dosta popularno psiholoških tekstova na tu temu – od tipova fotografija koje postavljamo u profilu, do celih tipologija FB ličnosti ( da li ste photo fanatic ili casual checker?)

U poslednje vreme i psihološka istraživanja društvenih medija prilično su usredsredjena na pronalaženje veza  izmedju odredjenih osobina ličnosti i našeg ponašanja i načina na koji se predstavljamo u okviru online društvenih zajednica. Zbog svoje široke rasprostranjenosti Facebook je jedna od najispitivanijih društvenih mreža i dobar broj istraživanja iz ove oblasti odnosi se upravo na naše predstavljanje i ponašanje na Facebook-u.

Broj i tip postavljenih fotografija, broj prijatelja, broj i kvalitet dnevnih interakcija, parametri podešavanja privatnosti, sadržaji postavljeni na Wall-u – sve su to parametri koji se prilikom sprovodjenja istraživanja uzimaju u obzir. Često uz analizu profila radimo i testove ličnosti učesnika u istraživanju  (Big Five recimo) pa  na osnovu toga pokušavamo da utvrdimo postojanje veza izmedju odredjenih osobina ličnosti i načina na koji se predstavljamo na Facebooku. Kako sam već ranije pisala čini se da sebe prilično verno prezentujemo na FB i da su u većini slučajeva naši FB profili zaista i odraz odredjenih naših osobina.

I? Šta smo do sada saznali kopajući po profilima i testovima ličnosti?

- Osobe koje su po prirodi ekstravertne bice vidjene kao ekstravertne i na FB profilu.

- Veliki broj ljudi pokušava da se predstavi kao emocionalno stabilniji i otvoreniji ka iskustvima nego sto jeste u RL. To je donekle moderisano brojem prijatelja iz RL koje imamo na FB (i koji znaju kakvi smo zaista).

- Neuroticizam ćete teško  detektovati dok nekoga ne upoznate uživo. Sve vam se može činiti sjajno  dok komunicirate online, a onda uživo primetiti da sve i nije baš toliko savršeno…

- Izmedju introvertnih i ekstravertnih ličnosti postoji razlika u tendenciji razdvajanja online i offline identiteta. Introvertne ličnosti će češće razdvojiti svoje  “online” i “offline” JA. Ekstraverti će se na Internetu ponašati slično kao i u realnom životu. Zato je nekada i teško prepoznati introvertnu ličnost samo kroz online kontakt budući da će nekada ostaviti potpuno drugačiji utisak nego kada je-ga upoznate u RL.

- Ako je verovati istraživačima sa University of Georgia (a i mi baš spremamo jedno slično istraživanje trenutno), narcizam  je izmedju ostalog moguće primetiti na FB  bazirano na tipu fotografije koju osoba koristi za profile (glamurozne, često profesionalno snimljene fotografije) i broju prijatelja koje ima.

O fotografijama i načinu na koji se prezentujemo ima već dosta toga manje ili više potkrepljeno istraživanjima ali svakako zabavno. Socijalni psiholog Asi Šarabi tumačio je nedavno za Kosmopoliten šta znače odredjene slike na profilima korisnika – provokativne slike, slike sa partnerom, slike sa godišnjeg odmora…svaka ponešto o vama otkriva, ako je verovati ovakvom tumačenju.

Naravno, da biste neke stvari zaključili ne treba vam nikakva nauka. Ako neko u status stavi kako je na poslu, radi, radni dan isl a onda iza statusa u narednih sat vremena vidite naredjane razne farmville , igrice isl zaista ćete se zapitati šta i koliko ta osoba radi …. (a i njihov pretpostavljeni ako im je prijatelj na FB ). O bezrazložnom postavljanju fotografija u intoksiciranom stanju i da ne govorimo…hajde kad vas neki photo fanatic ..nicim izazvano taguje, ali svakako  dobro razmislite pre nego što postavite svoju fotografiju u stanju…hm..u kakvom ne biste želeli da vas mama vidi

Da bismo se iole priblizili objasnjenju pojma Internet zavisnosti  hajde da vidimo sta je uopste zavisnost?

Dare je u komentaru na prethodni post rekao vec nesto na ovu temu a ja cu da ponovim:  zavisnost  je uproscenim recima – losa navika, ponasanje kojeg se ne mozemo osloboditi a koje se odrazava negativno na vas zivot i ugrozava vase svakodnevno funkcionisanje.

Kada je cyberokruzenje u pitanju, kao sto vec rekoh, misljenja razlicitih strucnjaka su jos uvek prilicno neuskladjena. Recimo Jonatan Bishop koji se bavi proučavanjem online zajednica ima zanimljivu tezu kako je Internet zavisnost kao fenomen nemoguća sama po sebi. Po njemu se “ne može biti zavistan od Interneta jer je Internet okruženje kao i RL, a niko ne govori o zavisnosti od RL”.

Bez obzira na takve i druge slicne stavove, sve je vise i vise evidentno da neki ljudi imaju ozbiljne probleme vezane sa upotrebom Interneta. Osnovno pitanje u svemu jeste šta je tu uzrok a šta posledica?

Alternativno objašnjenje je to da je povećana upotreba Interneta samo manifestacija drugih već postojećih problema, problema koje ne uzrokuje Internet i koji se manifestuju kroz povecan broj sati provedenih online.

Vrtimo se u krug, znam.

Kako uopšte da izmerimo šta je to povećana upotreba i u odnosu na šta?

U mnogim izvorima koji nude tekstove na ovu temu, pronaci cete broj sati provedenih za racunarom kao jedan od osnovnih kriterijuma zavisnosti od Interneta. Hm. Sta je ono sto je tu problematicno?

Cinjenica je da prosečno sve više vremena provodimo online. Istraživanje sprovedeno na Stanfordu 2005 pokazalo je da je tada prosečan amerikanac provodio oko 3.5 sati online. A ovaj broj je od 2005 u porastu.

Beba je u svom odlicnom postu na ovu temu navela citat iz jednog domaceg “istrazivanja” u kome se kaze izmedju ostalog i da svako ko uz aktivnosti vezane za internet provede svakodnevno “svega” 4 sata, što je tek 28 sati nedeljno, duboko je zagazio u zavisnost. Izvor ovih podataka je cini se nepoznat, ali je interesantan kriterijum zavisnosti .

Da, provodimo dosta vremena online. Ali – da li provodjenje vremena podrazumeva zavisnost? Ili samo kvalitativnu promenu u okruženju koja se odražava na način na koji naš svakodnevni život funkcioniše? Da li je to zapravo povezano sa promenama u nacinu života, komunikacija, načina na koji obavljamo posao, placamo račune, komuniciramo sa kolegama i prijateljima, stupamo u razlicite interakcije, zabavljamo se…..mnogo je stvari koje nas danas upućuju u sajberprostor.

Evo jedne ilustracije. Za mnoge od nas (uključujuci i mene) proveravanje mejla je jedna od prvih stvari koje radimo kada ustanemo ujutro. Zavisnost ili potreba? Od toga sta vam se tog jutra naslo u inboxu moze vam zavisiti ceo dnevni plan pa se postavlja pitanje da li je u današnje vreme proveriti mejl rano ujutro stvar izbora ili neophodnosti?

Da se vratimo na pocetak – u cekanju da se najpsiholozi sveta dogovore oko toga ima li Internet zavisnosti, sta je, kakva je, kako je definisemo i kako je lecimo, kriterijum kojim se moramo voditi je jednak kao i za ostale bolesti zavisnosti – ono što ugrozava nase životno funkcionisanje JESTE problem.

Ako zbog Interneta ne obavljate svoje svakodnevne obaveze, zapostavljate porodicu, posao, školu, prijatelje – vreme je da se zabrinete i eventualno potrazite strucnu pomoc. Ali ako je Internet sastavni deo vasih zivotnih aktivnosti (posla, komunikacije sa prijateljima, obavljanja razlicitih stvari, informisanja itd) i ničim ne ugrožava vaše funkcionisanje, onda iskljucivo broj sati koji ispred računara provodite ne moze biti jedino merilo zavisnosti od Interneta (jeste doduše jako problematičan za neka druga oboljenja pre svega vezano za repetitivne pokrete i previse sedenja ).

A ako ste posle svega radoznali da preliminarno saznate koliki vam je “skor Internet zavisnosti” - uradite test.

Prethodni post: Postoji li zavisnost od Interneta?

Sudbina momka iz Koreje koji je posle 50 sati neprekidnog igranja igrica umro, obišla je pre par godina ceo svet, pokrećući po ko zna koji put pitanje zavisnosti od Interneta.

Malo malo pa u medijima naidjemo na poneku priču o zavisnosti od Interneta, raznim problemima koje su ljudi imali zbog previše vremena za računarom, potencijalnim rizicima provodjenja vremena online sve to često potkrepljeno raznim naučnim istraživanjima koja su to i to navodno potvrdila….

Nedavno smo baš imali prilike da čujemo i da Internet može da izazove depresiju.  Jeste da su istraživači zapravo jasno rekli da se ne zna da li Internet izaziva depresiju ili su depresivni ljudi skloniji da preterano upotrebljavaju Internet ali, džaba objašnjenje kasnije, senzacionalni naslov je ono što većini ljudi ostane negde u sećanju.

Rekosmo mi lepo djavolja rabota taj Internet, sad bi rekle neke pristalice teorije zavera

Ali hajde da stanemo malo ovde i pogledamo sta zaista kaže nauka kada je zavisnost od Interneta u pitanju.

Pre svega poremećaj zvani zavisnost od Interneta – za sada  zvanično ne postoji ako je verovati “Bibliji” Americke psihološke asocijacije zvanoj DSM IV (Diagnostic Statistic Manual) u kojoj su izlistane sve moguće i nemoguće dijagnoze i oboljenja koja se na krhku ljudsku psihu mogu okomiti.

Trenutno se u naučnoj javnosti vode velike polemike da li će zavisnost od Interneta ući ili ne u DSM V koji treba da bude izdat 2012 godine a mišljenja stručnjaka se poprilično razlikuju kada je ovo u pitanju.

Dok se sa jedne strane već pojavio jedan broj psihologa koji nude usluge lečenja od Internet zavisnosti, neki pak tvrde da taj poremećaj uopšte – ne postoji i da je povećana upotreba Interneta zapravo samo manifestacija problema koje odredjena osoba ima u RL . Dakle ne uzrok već samo način na koji se postojeći poremećaj manifestuje.

Dr Kimberley Young smatra da je zavisnost od Interneta u različitim oblicima bolest koja je vec uzela maha i da će dok je po svim naučnim propisima pravilno “klasifikuju” uzeti jos više, da će se situacija pogoršavati a da su u najvećoj opasnosti upravo mladi.

Na sajtu University of Texas mogu se naci kompletni simptomi nezdrave upotrebe Interneta, kao i klasifikacija različitih tipova zavisnosti na zavisnost od sajberseksa, kompulzivna ponašanja, informacioni overload (opet kompulsivni poremećaj pretraživanja Interneta), i zavisnost od online igrica. Medjutim,  sve ovo nije zvanično priznato od strane Američke Psihološke Asocijacije.

Zašto?

Da bi se nešto definisalo kao poremećaj mora za početak imati potvrdu i utemeljenje u dosadašnjoj naučnoj literaturi. Prošle godine je u akademskom časopisu CyberPsychology Behaviour and Social Networking objavljena meta sinteza (pdf) publikovanih radova u periodu od 1996 do 2006 koji se bave ovom temom koja  kaže da postoje ozbiljni propusti u načinu na koji su vršena dosadašnja istraživanja i uziman uzorak, i da je potrebno uraditi dodatna brojna istraživanja da bi bilo moguće za početak uopšte definisati zavisnost od Interneta.

Drugim rečima, iz ugla nauke ne postoji dovoljno podataka u ovom trenutku koji sa pouzdanjem mogu da potvrde da postoji takav poremećaj kao sto je zavisnost od Interneta.

Ali..

Očigledno je da neki ljudi imaju problema sa time kako i koliko provode vreme na Internetu. Kako uopšte izmeriti šta je normalna a šta uslovno rečeno patološka upotreba Interneta?

Zavisnost od Interneta : deo drugi

( hvala Bebi na inspiraciji za temu)