CyberPsihologija

U četvrtak ujutro na Twitter nalogu modnog dizajnera Keneta Kola našao se sledeći tweet:

Wow, kakva promotivna strategija za novu modnu kolekciju! U vrlo kratkom roku lavina negativnih komentara sručila se kao odgovor na ovakav potpun van-svake-pameti neprimeren tweet.  Dok su neki komentarisali samo sadržaj dotičnog cvrkuta, drugi su uz to i pisali komentare kako nikada više neće kupovati kod njih, kako su izgubili dugogodišnje kupce, slična diskusija se razvila i na njihovom FB nalogu…itd itd…

Shvativši da je šala ispala vrlo neprimerena i vrlo neslana, Kenneth Cole se i javno izvinio u roku od sat vremena, medjutim (naravno) već je bilo kasno.Vest je brzo projurila društvenim (a uskoro i klasičnim) medijima, a ubrzo se pojavio i prank  twitter nalog pod nazivom Kenneth Cole PR – A disaster near you (bacite pogled, ima par urnebesnih tweetova).

Ali to  nije sve: pravo sa Twittera na izlog radnje Kenneth Cole u San Francisku tokom noći  stigao je inkriminisani tweet  (Photo courtesy of Flickr, mikest).

Mogu reći da su ga dosta dobro uklopili u styling izloga.. toliko dobro da je KC morao da posle demantuje da su oni sami to stavili na izlog

Sve u svemu veliki #fail za jednu ozbiljnu kompaniju. Reklo bi se da ovoj kompaniji opasno fali dobar Social Media Manager i malo ozbiljnije shvatanje društvenih medija… kako god verujem da su dosta naučili iz ovog primera.

Posle mnogo godina ispiranja mozga od strane mainstream medija, Internet revolucija omogućila je do sada nevidjen protok informacija i transparentnost koja nije u istoriji nije postojala. Internet je omogućio da se konačno čuje glas običnog čoveka, i da bude dostupan širokoj javnosti. Omogućio je blogove i gradjansko novinarstvo. Omogućio je da ne živimo u medijskom i informativnom mraku uz dobijanje informacija na kašičicu. Nema laži nema prevare, nema selektivnih vesti RTS a 90tih (CNNa, BBCja zameniti po želji), odete na Twitter,odete na FB i od ljudi koji su u centru dešavanja čućete šta se dešava. Bez cenzure. Transparentno. Neki kažu – prava demokratija postoji samo na Internetu (ako niste u Kini doduše).

Pitanje Internet demokratije, slobode protoka informacija na svetskoj mreži i postavljanja i toga gde se povlače granice dozvoljenih i nedozvoljenih online aktivnosti pitanje je koje je tu maltene od nastanka Interneta.

Internet je u ogromnoj meri pozitivno doprineo demokratizaciji (globalnog) društva, probijanju cenzura i slobodi govora, pre svega kroz inicijative gradjana i slobodnu necenzurisanu razmenu informacija. Pristalice tzv otvorenog  Interneta, smatraju da je necenzurisani Internet, organizovan kao virtuelni prostor van pravila i zakona koji vladaju u realnom svetu, poslednja šansa da se sačuvaju univerzalna prava na slobodu govora. Koliko je to realno u današnje vreme nisam nešto sigurna, kontrola ipak mora da postoji u nekim situacijama, ali dva skorašnja slučaja su me podstakla na razmišljanje o budućnosti Internet transparencije i otvorene i necenzurisane razmene podataka na koju smo navikli…

Slučaj 1: Wiki Leaks

Džulijan Asanže digao je doslovno celu zemljinu kuglu na noge puštajući na svoj sajt WikiLeaks poverljive informacije dobijene od vojnika američke vojske. Što se vojnika tiče, stvar je manje više jasna – on je prekršio pravila svoje službe  i moraće da sa američkim vojnim sudom raspravlja o slobodi govora i poverljivosti informacija, što se pretpostavljam neće baš slavno završiti po njega. Sa druge strane, Wiki Leaks je postupio onako kako  je  medij koji je i do sada objavljivao sve ono što im je do ruku dolazilo  a što su mnogi pokušavali da zguraju pod tepih mogao da postupi -objavio dokumenta i izgleda time otvorio poklopac Pandorine kutije (barem kada je njihov opstanak u pitanju).

Juče im je ukinut Internet domen, Asanžeu je brzinski nalepljena poternica Interpola za silovanje a severnoamerički zvaničnici su počeli da se utrkuju u razapinjanju istog na virtuelni (a verovatno i realni samo kad bi ga se dočepali) krst. Sve je nadmašio savetnik našeg dragog premijera Harpera, Tom Flenegan  koji je mrtav hladan uz neskriveno zgražanje novinara u studiju izjavio kako Asanžea treba ubiti. (!!?). U svemu tome najludje je to što one informacije koje su do sada otkrivene i nisu bogznakako zanimljive niti su bilo šta kolosalno otkrile.

Kako je to za prethodna objavljivanja koječega na WikiLeaksu, isti sajt bio kovan u zvezde kao borac za slobodu govora, dobijao nagrade Amnesti International za izveštavanje i Ekonomistove nagrade za slobodu izražavanja i sprečavanje cenzure, a sad odjednom postaju državni neprijatelj broj jedan?

Teorije (zavera) su razne. Neki će reći – nisu do sad sve objavili,ko zna šta sve Asanže još ima (ili šta li se plaše da ima kada ga ovako proganjaju).  Drugi kažu, sve je namešteno oni su se sve to dogovorili da plasiraju informacije koje žele. Treći su ubedjeni da je sve uradjeno da bi se zatvorio WikiLeaks i predupredili takvi budući projekti i utro put cenzuri na Internetu…itd….

Sve te priče na stranu, pitanje se postavlja, imaju li gradjani prava da znaju sve? Da li su demokratski izabrani predstavnici naroda dužni da polažu račun onima čijim glasovima su došli na te pozicije i da vode transparentnu politiku ili imaju prava da informacije po svojoj volji sklanjaju od očiju iste. Američki zakon kaže da je obaveza medija da budu objektivni i nepristrasni i da only a free and unrestrained press can effectively expose deception in government. Osnivači Amerike rekli su nekada davno da mediji treba da služe narodu a ne onima koji su na vlasti, da li je i koliko to istina u savremenom svetu..?

Slučaj 2: ThePirateBay

Nedavno su vlasnici najpoznatijeg svetskog torrent sajta thepiratebay posle podužeg sudskog procesa osudjeni na višemesečne kazne zatvora u kombinaciji sa novčanim kaznama zbog osnivanja i održavanja sajta koji omogućava distribuciju raznoraznih sadržaja uz zaobilaženje plaćanja autorskih prava. Sa druge strane, oni sami nisu razmenjivali fajlove, trgovali njima ili na bilo koji način distribuirali sadržaje zaštićene autorskim pravima, samo su omogućavali da se korisnici medjusobno povežu i razmenjuju sadržaje koji oni žele. Što su mogle biti i njihove privatne fotografije, video ili muzički snimci, open source softveri itd… zar ne?

Za šta su oni zapravo konkretno krivi? I po čemu su oni krivlji od Rapidsharea i drugih sličnih servisa na čijim se serverima nalaze terabajti piratskih i nelegalnih sadržaja. Oni su samo omogućili komunikaciju i razmenu podataka, oni koji su konkretno fajlove razmenjivali  su konkretni krivci? Ili ne? Da li vlasnik kafića kriv ako u prostoru koji je njegovo vlasništvo dva gosta razmenjuju kesice kokaina za stolom? Da li je onda i Google kriv ako nas kao pretraživač dovede do fajlova koji su nezakonito postavljeni za download?

Ako posmatramo oba slučaja van užeg konteksta slobode govora na Internetu i zaštite autorskih prava, suštinsko je pitanje odredjivanja toga šta je u online okruženju 21. veka prestup a šta ne, na koji način to odredjujemo i da li se kroz ove slučajeve postavljaju presedani koji će u narednim godinama imati uticaja na demokratičnost i otvorenost Interneta?

Kada neko distribuira pedofilsku pornografiju nemamo dileme da je to prestup i da treba da bude kažnjen. Ali šta je sa ovakvim slučajevima koji nisu tako jednostavni? Sigurna sam da se Zukerberg neće nikada naći na optuženičkoj klupi zbog sadržaja koji korisnici FB postavljaju na tu društvenu mrežu kakvi god oni bili. Ali da li će isti aršin uz postavljanje par presedana biti primenjen i na one manje igrače u online utakmicama… I na našem podneblju svedoci smo procesa koji se u Srbiji odvija protiv ljudi koji su se bavili affiliate marketingom, koji već mesecima sede u zatvoru zbog nedozvoljenog organizovanju igara na sreću (dok maloletnici u istoj toj zemlji bez ikakvih sankcija od strane države dane provode u kladionicama…).  Svakodnevno smo svedoci situacija u kojima ono što juče nije bilo prestup na Internetu preko noći postaje prestup - pitanje je ko odredjuje te granice i na kakav način, i u kakvu globalnu online zajednicu nas dugoročno sve to vodi?

Naučnici utvrdili da visoki muškarci zaradjuju više novca,  naučnici utvrdili da je ženama najbolje da imaju dvoje dece, naučnici utvrdili kako je dojenje štetno posle četiri meseca …itd itd…Koliko često pročitate na netu (u novinama) slične tekstove? Verujete li da je to baš sve tako kako piše?

E pa nije. Najveći broj ovakvih tekstova ne uvažava razliku izmedju povezanosti dve pojave i njihovih uzročno posledičnih odnosa iliti matematički rečeno korelacije i kauzalnosti.

Osnovna mantra koja se studentima na početnom kursu statistike uliva levkom u glavu je da korelacija NIJE kauzalnost i da to što dve pojave idu u paru uopšte ne mora da znači da jedna prouzrokuje drugu.

Ima i jedan lep primer: zamislimo da su naučnici istraživali smrt od davljenja i potrošnju sladoleda. I utvrdili da izmedju davljenja u vodi i konzumacije sladoleda postoji veza – kad se povećava broj utopljenika raste i konzumacija sladoleda i obratno . Može se utvrditi i koeficijent korelacije i uraditi cela baterija statističkih testova.

Šta možemo da zaključimo:

a. konzumacija sladoleda prouzrokuje davljenje (možda zbog grčeva?)

b. ožalošćena porodica davljenika konzumira veću količinu sladoleda da bi podigla raspoloženje

c. na obe pojave utiče treći faktor: toplo vreme

Ono što se nekako uvek zapitam čitajući ovakve tekstove je da li je u pitanju puko neznanje ili samo trka za senzacionalizmom (jer prenošenje nekih ovakvih istraživanja može da zazvuči prilično nelogično, pa mi nikako nije jasno kako onome ko to piše to ne zazvuči barem malo sumnjivo?).

U većini prikaza istraživanja uglavnom je glavni problem goreopisano pripisivanje uzročno posledičnih odnosa tamo gde ih nema. Sa druge strane postoji i manji broj kontroverznih istraživanja koja dobiju nezasluženi publicitet iako su metodološki loše uradjena i uglavnom nepriznata u naučnoj zajednici. Relativno poznat ovakav primer je eugenički  bullshit od rada u kome je dr Ričard Lin pre par godina spektakularno utvrdio kako su Srbi najgluplji u Evropi.. (a naši mediji svi do jednog poleteli da to objave ne preispitujući validnost tog istraživanja ni jedan sekund).

Zato kad čitate šta su sve naučnici “otkrili” “dokazali” isl. ne uzimajte to što čitate zdravo za gotovo i preispitajte dobro sve što čitate. Takodje, da biste prepoznali ovakve tekstove ne morate biti posebno stručni za neku oblast. Primenite nekoliko koraka koji će vam pomoći da kritički razmislite o onome što čitate i procenite koliko je vest dobro prenesena.

1. Pogledajte tekst. Da li je naslov senzacionalistički? Da li u tekstu ima dosta generalizacija kao uvek, stalno, svako itd…?

2. Zapitajte se koliko vam logično zvuči ono što čitate? Ako ne zvuči logično – po svoj prilici i nije.

3. Pokušajte da pronadjete više različitih izvora. BBC Science je recimo jedan od jako dobrih popularno pisanih izvora koji uglavnom pokrije sve trenutno aktuelne naučno popularne teme i to radi na ispravan način.

Druželjubivi? Stidljivi? Pomalo narcisoidni ? Ekstravertni? Volite da imate kontrolu? Koliko je o nama moguće saznati posmatranjem našeg Facebook profila i našeg ponašanja na Facebook-u?

Na Internetu ćete naći dosta popularno psiholoških tekstova na tu temu – od tipova fotografija koje postavljamo u profilu, do celih tipologija FB ličnosti ( da li ste photo fanatic ili casual checker?)

U poslednje vreme i psihološka istraživanja društvenih medija prilično su usredsredjena na pronalaženje veza  izmedju odredjenih osobina ličnosti i našeg ponašanja i načina na koji se predstavljamo u okviru online društvenih zajednica. Zbog svoje široke rasprostranjenosti Facebook je jedna od najispitivanijih društvenih mreža i dobar broj istraživanja iz ove oblasti odnosi se upravo na naše predstavljanje i ponašanje na Facebook-u.

Broj i tip postavljenih fotografija, broj prijatelja, broj i kvalitet dnevnih interakcija, parametri podešavanja privatnosti, sadržaji postavljeni na Wall-u – sve su to parametri koji se prilikom sprovodjenja istraživanja uzimaju u obzir. Često uz analizu profila radimo i testove ličnosti učesnika u istraživanju  (Big Five recimo) pa  na osnovu toga pokušavamo da utvrdimo postojanje veza izmedju odredjenih osobina ličnosti i načina na koji se predstavljamo na Facebooku. Kako sam već ranije pisala čini se da sebe prilično verno prezentujemo na FB i da su u većini slučajeva naši FB profili zaista i odraz odredjenih naših osobina.

I? Šta smo do sada saznali kopajući po profilima i testovima ličnosti?

- Osobe koje su po prirodi ekstravertne bice vidjene kao ekstravertne i na FB profilu.

- Veliki broj ljudi pokušava da se predstavi kao emocionalno stabilniji i otvoreniji ka iskustvima nego sto jeste u RL. To je donekle moderisano brojem prijatelja iz RL koje imamo na FB (i koji znaju kakvi smo zaista).

- Neuroticizam ćete teško  detektovati dok nekoga ne upoznate uživo. Sve vam se može činiti sjajno  dok komunicirate online, a onda uživo primetiti da sve i nije baš toliko savršeno…

- Izmedju introvertnih i ekstravertnih ličnosti postoji razlika u tendenciji razdvajanja online i offline identiteta. Introvertne ličnosti će češće razdvojiti svoje  “online” i “offline” JA. Ekstraverti će se na Internetu ponašati slično kao i u realnom životu. Zato je nekada i teško prepoznati introvertnu ličnost samo kroz online kontakt budući da će nekada ostaviti potpuno drugačiji utisak nego kada je-ga upoznate u RL.

- Ako je verovati istraživačima sa University of Georgia (a i mi baš spremamo jedno slično istraživanje trenutno), narcizam  je izmedju ostalog moguće primetiti na FB  bazirano na tipu fotografije koju osoba koristi za profile (glamurozne, često profesionalno snimljene fotografije) i broju prijatelja koje ima.

O fotografijama i načinu na koji se prezentujemo ima već dosta toga manje ili više potkrepljeno istraživanjima ali svakako zabavno. Socijalni psiholog Asi Šarabi tumačio je nedavno za Kosmopoliten šta znače odredjene slike na profilima korisnika – provokativne slike, slike sa partnerom, slike sa godišnjeg odmora…svaka ponešto o vama otkriva, ako je verovati ovakvom tumačenju.

Naravno, da biste neke stvari zaključili ne treba vam nikakva nauka. Ako neko u status stavi kako je na poslu, radi, radni dan isl a onda iza statusa u narednih sat vremena vidite naredjane razne farmville , igrice isl zaista ćete se zapitati šta i koliko ta osoba radi …. (a i njihov pretpostavljeni ako im je prijatelj na FB ). O bezrazložnom postavljanju fotografija u intoksiciranom stanju i da ne govorimo…hajde kad vas neki photo fanatic ..nicim izazvano taguje, ali svakako  dobro razmislite pre nego što postavite svoju fotografiju u stanju…hm..u kakvom ne biste želeli da vas mama vidi

Konačno sam ove godine uspela da uklopim svoj boravak i obaveze u Srbiji sa prisustvom na SymOrg simpozijumu na Zlatiboru. Ovaj simpozijum održava se svake druge godine u organizaciji Fakulteta organizacionih nauka (a kako rekoše na zatvaranju moguće je da će početi da se održava i svake godine). Tema ovogodišnjeg SymOrga bila je “Organizacione nauke i menadžment znanja”, a po prvi put medju brojnim sekcijama u okviru kojih su predstavljani radovi, našla se i sekcija “Upravljanje komunikacijama i društvene mreže”.

Iako sam već imala radove na SymOrg-u ranije, nisam bila u prilici da prisustvujem samoj konferenciji do sada, pa mada sam upoznata sa FONom, profesorima i načinom na koji stvari generalno funkcionišu tamo, nisam bila baš sto posto sigurna kako će to sve izgledati u praksi, budući da je simpozijum pokriva širok spektar tema i oblasti u okviru kojih se prezentuju i akademski i praktični i studentski radovi. Neke sekcije poput marketinga imale su baš veliki broj prijavljenih radova, što je vreme za prezentaciju i eventualnu diskusiju skratilo na minimum, dok je u sekciji društvenih mreža bilo prijavljeno ukupno 13 radova, u okviru kojih su bili zastupljeni i studentski radovi i akademska istraživanja i primeri iz prakse.

Ovakva kombinacija i izbor tema pokazali su se kao jako uspešni, dajući kako teorijske koncepte i pregled iz oblasti upravljanja komunikacijama i društvenih mreža, tako i konkretne praktične primere iz poslovnog, akademskog i nevladinog sektora.  Diskusija takodje nije izostala, a jedna od tema bila je terminološko pitanje o kome se dosta diskutovalo na blogovima i Twitteru u poslednje vreme – društveni vs socijalni mediji i mreže – šta je ispravno? Nepostojanje standardizacije naziva bilo je očigledno i u samim naslovima radova pa smo imali i socijalne i društvene medije i mreže jednako zastupljene. Mišljenja su takodje bila podeljena (vezano za konotaciju reči, baš ono o čemu smo i na blogovima diskutovali), mada smo se na kraju složili oko toga da je izraz “društveni” ipak  više u duhu srpskog jezika.

Od prezentacija koje smo čuli izdvojila bih nekoliko meni lično interesantnih. Milan Okanović predstavio je istraživanje o ličnom imidžu u kontekstu društvenih mreža koje je radjeno u okviru Katedre za marketing i odnose sa javnošću FON-a, Dalibor Petrović sa Saobraćajnog fakulteta održao je izuzetno zanimljivu prezentaciju o sigurnosti na društvenim mrežama dok su Jelena Rakić i Jasna Kamatović govorile o poslovnoj primeni društvenih medija, na konkretnim primerima iz prakse iz svojih kompanija.

Ja i Marko Selaković prezentovali smo studiju slučaja upotrebe društvenih mreža u Udruženju RODITELJ i načine na koje je društvene mreže moguće (i poželjno) koristiti u poslovanju nevladinih organizacija. O NVO sektoru i društvenim mrežama pisaću više u nekoj narednoj prilici, a za sada možete pogledati slajdove sa naše prezentacije.

[slideshare id=4556480&doc=udruzenjeroditeljljepavaselakovicsymorg2010-100620054953-phpapp02]

Ni jedan od radova iz ove sekcije nije ušao na listu najboljih radova simpozijuma (što je i logično imajući u vidu mnogo veći broj radova prijavljenih u drugim sekcijama). Ali u svakom slučaju mislim da je i uvodjenje posebne sekcije koja će se u okviru ovog simpozijuma od sada pa nadalje baviti komunikacijama i društvenim mrežama, nagrada sama po sebi za sve nas koji se ovim temama godinama bavimo, i signal da će i u akademskoj sferi kod nas istraživanja iz ovih oblasti konačno dobiti veću pažnju i da ćemo vremenom, nadam se, moći i da pariramo istraživanjima koja se na ove teme rade u svetu.

Uz jutarnju subotnju kafu, prelistavajući vesti iz daleke mi domovine, dodjoh do Blicovog teksta  “Naučnik stvorio veštački život”. Vidim, razvila se i tu opširna diskusija, spominju Boga, eugeniku, teologiju, metafiziku i štatijaznam sve ne. Prelistavam još nekoliko sajtova i foruma koje redovno posećujem – vidim ista priča prenesena na sve strane… naveliko se razvezlo o nastanku života na Zemlji, teorije pršte na sve strane, jedni o Bogu drugi o nauci i “tako u beskrajon”…

Novo dostignuće Craiga Ventera (poznatog inače po tome što je njegova kompanija Celera Genomics radila na sekvencioniranju ljudskog genoma), dobro je propraćeno i kod nas u javnosti. Koliko mogu da primetim većina medija je samo  prenela priču koja se ovih dana zavrtela širom sveta, na vrlo sličan način.

Senzacionalističko prenošenje rezultata naučnih istraživanja, bolest je medija u svim zemljama.  Godinama unazad čitamo  prenošenja i tumačenja istraživanja koja se objavljuju u naučnim časopisima iz kojih se stvari vade iz konteksta, prave veze izmedju stvari koje u originalnom istraživanju nikada nisu napravljene ili po običaju povezanost dve stvari poistovećuje sa uzročno posledičnim odnosima. Nekada su i oni koji stoje iza istraživanja zaslužni za takvo predstavljanje, u želji da privuku što veći publicitet, daju značaj onome što su uradili i naravno dobiju  finansiranje za dalja istraživanja.

Ono što je Craig Venter uradio je bez sumnje značajno dostignuće koje može da nosi zanimljive potencijalne primene ukoliko se ta tehnologija razvije, ali se nikako ne može nazvati stvaranje veštačkog života. Napravljen je veštački molekul DNK (hemijski sintetisan) koji su  metodom koja se koristi već dugo ubacili u već postojeću živu bakterijsku ćeliju iz koje su prethodno izvukli njenu DNK. Dakle ćelija je već postojala sa svim svojim delovima kojih ima mnogo više nego što je samo DNK i mehanizmima bez kojih je ta DNK samo običan hemijski molekul  - dakle nije od nežive supstance stvorena nova živa ćelija (iliti bombastično najavljen veštački život), već samo njen jedan deo.

Naravno: “stvoren veštački život” zvuči daleko zanimljivije od detaljnog upuštanja u objašnjenja, pa tako po ko zna koji put imamo nedovoljno jasnu priču koja je preplavila ceo svet poslednjih dana.

Demantiji su po običaju slabiji od same vesti. Telegraph je dao ovih dana detaljnije objašnjenje cele procedure, mogućih primena i ograničenja ovog istraživanja a i BBC je preneo prilično realno ovu priču, dajući i drugačije mišljenje:

Dr Venteru se medjutim, oštro suprotstavio profesor Stiv Džons sa londonskog University College-a. Rekao je BBC-iju da današnja objava o stvaranju sintetičkog živog organizma nije ništa epohalno, jer je princip ubrizgavanja ćelije sa veštačkim DNK-a poznat od ranije i da je već korišćen. Ono što je sigurno jeste da je Venteru pošlo za rukom da podigne veliku prašinu. Moram da kažem da je u tom smislu on serijski prestupnik, poznat po velikoj ljubavi prema publicitetu. To je samo po sebi u redu, ali meni se ne sviđa kako su svemu pristupili štampa i mediji — prosto su progutali mamac. Da se neki političar pojavio sa saopštenjem za štampu u kojem bi rekao: “imam rešenje za sve moguće ekonomske probleme”, malo koji list bi to objavio na naslovnoj strani….

Prašina se svakako podigla: neki mediji su već Ventera proglasili za “kreatora života”, teološke rasprave su krenule na sve strane u punom jeku, lavina se već zakotrljala (što je verovatno i bio cilj).

Fascinantno je videti u kom pravcu idu današnja naučna istraživanja, ali kada o njima čitamo u “obicnim” medijima i bez dovoljnog predznanja, malo više kritičkog razmišljanja i traženja dodatnih izvora radi provere – ne može da škodi.

Izmene u privatnosti na Facebooku koje se tu i tamo dešavaju za većinu korisnika prodju nezapaženo. Možda ste  eventualno u skorije vreme primetili da je neka aplikacija koju ste instalirali počastila vaše frendove klipovima XXX sadržaja na wallu, dovodeći vas u neprijatnu situaciju da se pravdate kako niste vi to… ali  stvari koje su promenjene vezano za podešavanja privatnosti manje su vidljive, a otvaraju priličan broj pitanja, pre svega vezano za informisanost samih korisnika o tome šta se iz njihovih profila vidi, ko to vidi, i na koji način Facebook sme da te podatke deli sa drugima.

Hajde da izuzmemo činjenicu da ste pre dve nedelje mogli da vidite o čemu chatuju vaši prijatelji (!) ako odete na opciju Preview my profile – u pitanju je bio tehnički propust koji je brzo ispravljen. Ali on je zatalasao gomilu rasprava u javnosti na temu generalne politike “radikalne transparencije podataka” koju Facebook pokusava da progura.

source: http://wiki.ucalgary.ca/

Idite na stranicu OpenBook i ukucajte koji god želite pojam za pretragu. Pojaviće vam se statusi – sa sve punim imenom i fotografijama! Moj lični favorit na srpskom/hrvatskom je pretraga “na poslu”, samo videti koliko se ljudi “smara na poslu” u FB statusu objašnjava činjenicu što neke firme ukidaju FB pristup zaposlenima (kliknite i na link gore desno da vidite o kakvom se projektu zapravo radi)

Svako ko nema adekvatno podešenu privatnost svog FB naloga pojaviće se u tom pretraživanju. Da li je ta osoba to dozvolila – nije naravno, odnosno u pitanju je neinformisanost i prihvatanje default podešavanja Facebooka koja su podešena …pa tako kako su podešena, da podelimo što više informacija sa svim svetom čini se…

Zašto? Pa da bi Facebook zaradio više novca targetujući oglase skrojene prema vašim preferencama i profilu… of kors.

Znate li šta je opcija Instant Personalization? Naći ćete je u Account- Privacy- Instant Personalization Pilot Program. Novim promenama u politici privatnosti ta opcija vam je automatski uključena a da vas niko nije pitao. Dakle kada odete na “nekolicinu partnerskih sajtova” za početak (a kasnije će se broj partnera pretpostavljam uvećati) vaše public informacije na Facebook nalogu biće dostupne tom sajtu (da bi vam isti prikazao reklamice vama primerene, vi na njih kliknuli a Fb dobio još $$$).

Evropska komisija je pre neki dan izdala saopštenje – pismo Facebooku da su promene koje su učinili u podešavanjima privatnosti neprihvatljive i na štetu korisnika.

Ovde možete videti jako lep dijagram svih izmena (i onoga što je sada dostupno o vama u FB profilu a ranije nije bilo), a po želji i potpisati peticiju da “sajtovi poput Facebooka moraju poštovati našu privatnost i da informacije o nama i našim prijateljima ne smeju biti deljene sa drugima bez naše eksplicitne saglasnosti i po default-u”.

Da se razumemo, ako neko voli društvene mreže, Internet komunikaciju, sve ovo što nam je digitalna revolucija kako je neki zovu donela to sam ja. Ali moraju postojati granice, granice u kojima će se poštovati privatnost u kome kompanija koja ima podatke miliona i miliona ljudi na svetu ne može podmetati privacy settings kao kukavičje jaje po sistemu opt-out. Najveći broj ljudi na Facebooku je tu pod svojim punim imenima, sa brojnim podacima, kako rekoh već jednom u velikoj meri smo tu ono što jesmo i u RL.

Da bi naši podaci bili deljeni sa bilo kim mi moramo toga biti svesni i dati saglasnost za to.

Nemojmo biti dumb fucks kako je u ranim danima Fejsbuka Mark Zuckerberg nazvao 4000 studenata Harvarda koji su svoje podatke ostavili na novostvorenoj društvenoj mreži.

Informišite se redovno o svemu vezanom za Facebook, i dobro pogledajte svoja podešavanja privatnosti na FB, jer ako ih niste podesili sami onda sve što postavljate na FB delite sa celim svetom. Doslovno.

Update:  Još jedna inicijativa o kojoj je danas i Times pisao se pojavila – Quit Facebook Today, koji je za sada prikupio oko 3000 ljudi koji imaju nameru da u znak protesta zbog situacije kolektivno izbrišu svoje Facebook accounte 31. maja.

Jedno od osnovnih pitanja na koje u istraživanjima komunikacija na Internetu pokušavamo da odgovorimo jeste da li sebe u okviru društvenih mreža predstavljamo onakvim kakvim jesmo ili predstavljamo ulepšanu sliku realnosti, onako kako želimo da nas drugi vide?

Činjenica je da i u životu ljudi često žele da predstave sebe u boljem svetlu, sa druge strane ograničenja u tome su daleko veća nego što su na Internetu.  Sa druge strane prilično je uobičajeno mišljenje da na Internetu pokušavamo da se predstavimo boljim i drugačijim nego što jesmo, onako kako bismo želeli da budemo vidjeni – ono što neki istraživači nazivaju idealizovanim virtuelnim životom. I to je za neke tipove online komunikacija donekle i potvrdjeno. Medjutim, neka nedavno uradjena istraživanja ukazuju na potpuno suprotnu tendenciju, barem kada je Facebook u pitanju.

Zašto je Facebook specifičan u poredjenju sa drugim društvenim mrežama?

U odnosu na sve ostale društvene mreže jedinstvenost Facebook-a ogleda se u pojavi koja je u literaturi nazvana offline – online tendencija. Drugim rečima, za razliku od ostalih društvenih mreža, foruma, blogova, igrica isl.  na kojima komuniciramo većinom sa ljudima koje lično ne poznajemo, Facebook nam primarno služi da se putem Interneta povežemo sa ljudima koje poznajemo u realnom životu, i da prijateljstva i poznanstva iz realnog života prenesemo ovim putem i u online okruženje.

Ovakva postavka stvari nam pre svega nameće veća ograničenja u načinu na koji sebe predstavljamo na Facebooku. Mi tu nismo predstavljeni anonimnim nadimkom i avatarom, u okruženju u kome možemo biti…bilo ko.. već iza svog profila stojimo punim imenom i prezimenom, sa listom prijatelja, poznanika i kolega koji nas lično poznaju. Samim tim i naša prezentacija na Facebook profilu mora da se kreće u okvirima onoga što inače i jesmo budući da je validirana od strane ljudi koji znaju kakvi smo i inače.

Drugim rečima – nema mnogo foliranja, bar ne više nego što je moguće u RL.

Grupa istraživača iz SAD i Nemačke uradila je tokom prošle godine istraživanje u okviru koga je analiziran odredjen broj Facebook profila studenata i  uporedila tako dobijene predstave o pojedincima sa predstavama koje su oni imali sami i o sebi i njihovim idealnim i realnim ličnostima. Zaključci su bili iznenadjujući i u suprotnosti sa pretpostavkom da se društvene mreže koriste za predstavljanje neke naše idealizovane slike – ljudi su u najvećem broju slučajeva u okviru svojih Facebook profila predstavljali sebe realno onakvim kakvi i inače jesu.

Koje su implikacije toga? Pre svega to da društvene mreže a naročito Facebook predstavljaju samo produžetak identičnog socijalnog konteksta koji realno postoji,  tehnološki napredno sredstvo komunikacije  u kome smo ono što i inače jesmo, u socijalnom okruženju u kome smo i u RL i bez mnogo mistifikacija vezanih za virtuelne, realne živote i identitete.

Drugim rečima, Facebook nije igralište za postavljanje virtuelnih likova, i naša reprezentacija samih sebe u okviru FB odgovara i onome kako nas ljudi vide i onome kako vidimo sami sebe.

Sve u svemu – poprilično smo iskreni u toj prezentaciji ako je verovati istraživanjima. A možda u toj iskrenosti i leži deo privlačnosti društvenih mreža.