CyberPsihologija

O vršnjačkom nasilju koje se putem tehnologija odvija  (cyberbullying)  pisala sam već u nekoliko navrata: ovde na blogu o tome šta je sajberzlostavljanje, na sajtu Udruženja RODITELJ o tome kako da roditelji prepoznaju znake koji ukazuju da je dete žrtva sajberzlostavljanja i na B92 blogu o sekstingu i uznemiravanju putem SMS poruka. 

Podaci do kojih sam dolazila u poslednje vreme kada je ova tema u pitanju nisu optimistični i ukazuju da je ovaj vid maltretiranja u stalnom porastu, da se nažalost u velikom broju slučajeva roditeljima ništa ne govori i ne prijavljuje dok stvari baš ne eskaliraju, a neki tinejdžeri  u tim situacijama ne mogu da izadju na kraj sa pritiskom kome su izloženi (od koga se za razliku od standardnog bulinga ne može pobeći) i imaju različitih psiholoških tegoba. Povodi za maltretiranje su kao i u klasičnom bulingu najrazličitiji: od osvete do maltretiranja baziranih na etničkoj pripadnosti, seksualnom opredeljenju isl.  Svedoci smo sve brojnijih slučajeva u kojima deca izložena ovom vidu maltretiranja pokušavaju i samoubistvo, videvši ga kao jedini izlaz od neprestanog proganjanja.

Tinejdžeri su okrenuti društvenim mrežama kao  jednom od vrlo značajnih načina druženja (ako su online to ne znači da su asocijalni, naprotiv); nažalost iste pružaju mnogo mogućnosti zloupotrebe naročito od strane poznanika i bivših prijatelja, romantičnih partnera isl a sve sa ciljem javnog ponižavanja osobe koja je sajberbulingu izložena, pred zajedničkim prijateljima – publikom – koja je naravno (a gde bi drugde bila) online.

Sajberbuling uzima sve više maha, a posle nekoliko medijski vrlo propraćenih slučajeva samoubistva tinejdžera posle dugotrajnog bullyinga, svest o problemu je došla i do šire javnosti pa se pojavilo tokom 2011 i nekoliko filmova sa ovom tematikom. Jedan od njih je i Cyberbully koji obuhvata prilično širok dijapazon tema i problema koje žrtve sajberzlostavljanja imaju.Ukratko: Tejlor je obična sedamnaestogodišnjakinja koja postaje žrtva maltretiranja na društvenoj mreži koji koriste njeni školski drugovi. Tračevi koji se šire mrežom prelaze u realni život i imaju direktan uticaj na njene odnose sa prijateljima i porodicom do granice kada ona više nije u stanju da to psihološki izdrži…

Film je trenutno moguće pogledati bez prevoda na  youtube u nekoliko delova .

The video cannot be shown at the moment. Please try again later.

Svi mi volimo da čujemo priče o talentovanoj deci. U ovom ludom vremenu u kome živimo, stalno slušamo loše vesti, crnih hronika i loših vibracija puni su svi mediji i lepe i afirmativne priče o deci koja u svemu što se dešava uspevaju da se snadju, napreduju i budu uspešni u onome što rade uvek nam nabace osmeh na lice. Ovih dana slušali smo i čitali o Milanu, dečaku programeru, jedanaestogodišnjem vunderkindu za IT, koji je kroz nekoliko print i elektronskih medija prikazan kao primer i uzor današnje generacije mladih, i dete na koje druga deca treba da se ugledaju, dete koje za svoje godine zna dosta i ima želju i motivaciju da se u tome što radi dalje usavršava.

Zainteresovana pričom, otišla sam na Milanov blog, pogledala neke od postova, konverzacija koje je sa posetiocima vodio, stvari koje je o sebi napisao i posle svega pročitanog i nekih komentara koji su usledili, ozbiljno se zamislila da li je onlajn ponašanje ovog dečaka zaista primer dobre prakse, pre svega kada je u pitanju bezbednost na Internetu i poštovanje nekih pravila onlajn ponašanja, a onda i kada je u pitanju i njegov lični prosperitet i način na koji se korišćenje Interneta po njegovom sopstvenom priznanju odražava na njegov offline život, pre svega uspeh u školi.

Iz novinskog članka objavljenog u Blicu vidimo odmah dve problematične stvari. Prvo saznajemo da Milan pravi aplikacije za Fejsbuk (dakle sa 11 godina ima Fejsbuk nalog iako je poznato da se po pravilima Fejsbuka ne mogu registrovati deca mladja od 13 godina). Sad će neki da kažu pa šta onda,  ali deca tu koriste Fejsbuk još od prvog razreda. Da, koriste. Ali — znači li to da je to dobro i da je to primer koji treba promovisati ili nešto što treba koliko toliko moderisati u generacijama koje dolaze budući da su ove generacije svojom informatičkom pismenošću daleko pretekle i roditelje i nastavnike?

Što nas dovodi do problema broj dva. Milanova mama pojma nema šta on sa 10, 11 godina radi na Internetu. Po njenoj izjavi ona je mislila da on igra igrice. Sa druge strane, Milan je aktivni učesnik nekoliko foruma, u intenzivnim interakcijama, nekada i vrlo zaoštrenim raspravama što se po komentarima na njegovom blogu može videti, sa različitim ljudima koje je upoznao preko foruma i za koje ne zna ni ko su ni odakle su. A Milan sve svoje podatke, ime i prezime, adresu, slike kompletne porodice ima na blogu?

Vidi li neko problem ovde, ili još uvek svi aplaudiraju? Dete od 10 godina, stupa u interakcije sa gomilom nepoznatih osoba, sa nekima se i lično upoznaje na nekim druženjima, držeći sve svoje privatne podatke na izvolte, dok roditelji ni upoznati nisu sa njegovim aktivnostima na Internetu. Pa to je upravo ono o čemu svi edukatori o bezbednosti na Internetu pričaju kao o rizičnom ponašanju za bezbednost. Da li je ovo praksa koju treba da promovišemo u državi koja nema nikakvu strategiju za zaštitu dece na Internetu, a više dece na Fejsbuku od mnogih razvijenih zemalja?! Jel je to cool i super i treba da to podržimo? Nerealna predstava sveta i takozvani dečji egocentrizam (ja sam drugačiji poseban, sve ja o tome znam i meni se to neće desiti, takozvani personal fable) je problem sam po sebi u radu sa decom u pubertetu i adolescentima kada su ove i slične teme u pitanju, i kada isto ne nailazi na podršku medija i kojekakvih internet gurua.

To je prvi problem ali ne i jedini. U delu bloga u kome govori o sebi Milan kaže sledeće:

У борби за овај блог сам изгубио много тога, одличан успех, почео да добијам двојке и тројке уместо петица. Али, ја сам спреман да све то жрвујем како бих од овог блога (који је тренутно нека врста ђубриша) изградио популаран и посећен сајт.

Dv ojke i trojke umesto petica? Ali nije bitno jer dete misli da je preko bloga našlo lak način da zaradi novac?

Kada mi se roditelji dece koja po po njihovom mišljenju provode previše vremena za kompjuterom obrate za savet, naplašeni bauk pričama o Internet zavisnosti isl, prva stvar koju pitam je da li je dete popustilo u školi, i da li redovno obavlja sve svoje druge obaveze uz korišćenje računara. Prvi signal da nešto nije u redu je upravo kada inteligentno dete koje je do juče bilo dobar učenik počne da popušta u školi. Nije uopšte bitno da li su u pitanju igrice, da li je u pitanju pretraživanje, pravljenje sajtova, društvene mreže — sve ono sto se odražava negativno na život i ugrozava svakodnevno funkcionisanje signal je da je potrebna reakcija i intervencija okoline.

Medjutim u ovom slucaju, ne samo da ni okolina, roditelji ne reaguju vec se cela priča medijski promovise kao primer pozitivne prakse, a detetu plašim se pravi medvedja usluga svim ovim dešavanjima u proteklih par dana.

Ja verujem isključivo u afirmativan pristup i to da plašenje dece Internetom ne daje rezultate. Ali ako nalazimo afirmativne primere neka to zaista budu afirmativni primeri, ne primer deteta koje pokazuje signale problematičnog korišćenja Interneta, i koje zbog toga popušta u školi.

Reakcije i mediji

Mediji me ne iznenadjuju preterano, kada je Internet u pitanju sve i svašta se tu da pročitati a o odgovornom novinarstvu koje pre pisanja teksta podrazumeva i proučavanje backgrounda cele priče i malo procene da li ta prica ipak ima takvu težinu  ili stvari nisu kakvim se čine mozemo izgleda samo  da sanjamo. Uostalom u zemlji u kojoj je vest u najudarnijim terminima dnevnika kako se pojavio duh u Novom Pazaru teško je više bilo šta očekivati od novinarstva.

Ono što me jeste iznenadilo jeste odjek koji je ova priča dobila u domaćoj “Internet zajednici” koja većim delom nije prepoznala ni jedan od navedenih problema. Kada ljudi koji su stalno online nisu u stanju da prepoznaju ove stvari, i na njih na adekvatan način reaguju, šta onda tek možemo očekivati od šire javnosti?

Mislim da (ipak) nije potrebno biti ni psiholog ni sociolog da bi se primetilo da postoji eventualni problem, ukoliko postoji barem minimum neke  generalne osvešćenosti za teme vezane za decu, Internet i njihovu bezbednost na Internetu.  Što je još gore, čak je i gorenavedeni Milanov stav “šta će mi škola kad imam blog ” naišao na podršku kroz često spominjan stav u nekim krugovima domaće Internet zajednice : Kome treba škola i formalno obrazovanje, i ja sam samouk sve radio pa šta mi fali..

Pa da…  a u 19. veku bilo dovoljno znati da čitaš i pišeš da bi bio intelektualac.  Ono što je važilo pre 15 godina kada je Internet počinjao, a svako ko se iole služio kompjuterom bio computer whiz , važi sve manje i manje iz godine u godinu. Onome ko u 21 veku želi da radi bilo kakav intelektualni rad i napreduje u svom poslu itekako treba i fakultet i stalno usavršavanje i posle toga.

A mi ovde ne govorimo o fakultetu već o padu uspeha u osnovnoj školi i to sa petica na dvojke i gubljenju svake šanse da se to dete posle upiše u pristojnu gimnaziju i iskoristi i razvije svoje intelektualne kapacitete na pravi način. Jel TO  vi podrzavate dragi borci za Internet i Facebook prava maloletne dece? Oni koji Milana i ostalu sličnu decu tapšu po plećima uz komentare “tako je sine, kome uopste treba ta škola ” , neka se kao odrasli ljudi dobro zapitaju kakvu odgovornost takvi stavovi nose i da li kao osobe koje bi trebale i morale biti uzori za ovakvu decu sebi smeju da dozvole takve izjave.

Nadam se da će vreme učiniti svoje, da će Milan uspeti da svoje potencijale pravilno usmeri i iskoristi  na adekvatan način i da mu cela ova priča neće doneti više štete nego koristi dugoročno. I nadam se da će se nekako, negde konačno početi više da priča i podiže svest o temama vezanim za decu i Internet, jer se sve više odraslih korisnika svakim danom interreaguje sa sve većim brojem dece online što nosi ceo spektar mogućih problema od komunikacionih do onih zaista ozbiljnih koji mogu da ugroze bezbednost deteta i cele porodice i van Interneta.

UPDATE:

Diskusija na ovom postu se razvila prilično tokom današnjeg dana, Milan se kao što vidimo takodje uključio u istu. Imajući u vidu da mi je cilj ovim tekstom bio da skrenem pažnju na ponašanje koje može da šteti bezbednosti dece na Internetu generalno, kao i tome da škola ipak nešto vredi, mislim da je u jednu ruku diskusija koja dalje može da vodi nekim ličnim raspravama sa Milanom suvišna i nepotrebna i zato sam zatvorila dalje komentarisanje na blogu, jer znam da se u ovakvom okruženju lako zaboravlja činjenica da se komunicira sa detetom. Vidim da je Milan skinuo fotografije porodice i detalje o njima sa bloga, što je svakako jedan korak napred. Nadam se da će u narednom periodu savladati i neke druge stvari vezane pre svega za način komunikacije na Internetu, i da će mu oni koje smatra autoritetima dati podršku i pravilno ga voditi i usmeriti.

U diskusiji su se pojavili i preteći komentari koji su poslati na Milanov blog. Bez ulaženja u to ko je, da li je i kako to poslao, ono što mi je najviše upalo u oči je činjenica da su ukućani te pretnje videli i nisu reagovali. To samo govori koliko nam je još svima zajedničkog rada na osvešćavanju pre svega okruženja oko dece (roditelja i nastavnika) potrebno, jer kako da očekujem da bilo koje dete sutra ozbiljno shvati poruku o bezbednom ponašanju na Internetu koju želimo da pošaljemo ukoliko sami roditelji i nastavnici umanjuju značaj ovakvih stvari.

Količina neprimerenog TV sadržaja koji se deci  pod maskom raznoraznih dečjih televizija i programa servira iz godine u godinu se čini mi se uvećava. Agresivni programi, programi koji imaju u najmanju ruku diskutabilne poruke i sisteme vrednosti ,  drugorazredni crtaći prošarani  reklamama za najfenomenalnije igračke koje je svet video (barem prva tri dana dok se ne raspadnu) iskaču sa svih dečjih TV kanala.

Sve to (manje više prisutno svuda) u kombinaciji sa programima koje veliki broj dece gleda a koji deci nisu ni namenjeni  - od raznoraznih reality show medijskih fekalija do pinkparade primitivizma kojoj su se na moje razočaranje pridružile i neke TV stranice u koje smo se nekada kleli –  daje prilično tužnu sliku medijskog menija koji je deci u Srbiji  ponuđen.

Pitam se postoje li podaci koliko sati dnevno /nedeljno /mesečno prosečno provedu  današnja deca u Srbiji gledajući TV? Koliko sati provedu pasivno slušajući (i gledajući) sadržaje koji nisu njima namenjeni (vesti, TV serije , zabavne programe, filmove za odrasle). Da li roditelji obraćaju pažnju kakve programe im deca gledaju, da li su prilagođeni uzrastu? Kakvu poruku deci šalju programi koje gledaju? Šta  uče iz njih?

Iako bi bilo poželjno da svaki roditelj u današnje vreme  ima odgovor na ova pitanja, jako je mali procenat onih koji ih zaista i imaju. Po istraživanju koje je Nielsen company radila u USA 2010,  tamošnja deca  počinju da gledaju TV skoro od rođenja. Zastrašujućih 40% dece  starosti 3 meseca već gleda TV programe, a kako postaju starija broj sati ispred ekrana se povećava. Mali procenat roditelja aktivno kontroliše sadržaje koje im deca gledaju a još manje roditelja razgovara sa decom o onome što gledaju. Zvuči poznato? Iako u Srbiji ni jedno istraživanje do sada nije rađeno koliko mi je poznato, čini mi se da situacija ni ovde nije bitno drugačija. Baby TV deo je odrastanja velikog broja dece, a kako dete raste tako se prelazi na druge dečje TV kanale. U Francuskoj je pre par godina BabyTV zabranjen za emitovanje na kablovskim televizijama, kao i svaki drugi program koji je namenjen deci ispod tri godine.

Kečeri, politička indoktrinacija i vaspitno dejstvo Farme

Baby TV je tek početak. Nastavak su razni Naruto, Bakugani i ostali agresivni crtaći,  bizarna emisija iz 90tih Andjela Anakonda, programi namenjeni devojčicama (ne videh kako se zove) u kojima glavne junakinje tračaju, ogovaraju i podsmevaju se drugaricama.. Ili kao jagodica na šlagu na torti  američke kečerske borbe,  jeftina zabava američkih nižih društvenih slojeva,  koje  naši dečaci u osnovnoj školi gledaju, skupljaju sličice i od američkih nabildovanih probisveta prave mladalačke idole..

A ako to nije dosta, posle će se malo sa mamom i tatom (a možda i bez njih pošto naravno većina dece ima TV u svojoj sobi) pogledati neka Farma, Veliki brat ili slična zabava (objašnjenje moje poznanice čije dete u 3. razredu gleda Farmu je da kako kaže treba dete da vidi gde živi i da nauči šta je čeka u životu i kako da se snađe?). A ko zna, možda još uvek neka Palma pušta porniće u večernjim časovima pa nam se mlad naraštaj i seksualno edukuje pride ..

Srpska deca su i politički pismenija od većine dece u svetu koje sam videla. Da li je u pitanju naša kolektivna opsesija politikom, ili prosta medijska isforsiranost političkih tema, činjenica da su gde god odeš TV prijemnici non stop uključeni, političari i wannabe političari iskaču sa svakog kanala kao pajaci iz kutije vodeći jedne te iste diskusije, većina ljudi religiozno gleda dnevnike koji su se pretvorili u dan mrmota (čuješ jedan na jednom programu pa onda “isto to samo malo drukčije” što bi Vuk Karadžić rekao, na ostalim kanalima, valjda da se utvrdi gradivo) a deca sve to gledaju, upijaju sve što čuju, pa ni komentar na račun predsednika manekena iz usta petogodišnjaka verovatno nije za čuđenje.

Sve u svemu činjenica je da deca u Srbiji bivaju izložena interesantnoj kompilaciji medijskih sadržaja od najranijih dana. Sa izuzetkom bavljenja politikom od pelena, što je čini se specifičnost našeg podneblja, u većini zemalja je situacija manje više slična što se tiče medijske konzumacije sadržaja u generaciji Z. Ono gde vidim razliku je pre svega mogućnost izbora – postojanje dobrih kvalitetnih dečjih programa kao što je recimo Nick Jr (beše nekad Školski program RTB na kojem smo mi odrastali…) paralelno sa onim niskog kvaliteta, kao i razdvojenosti kanala i sadržaja za decu razlicitog uzrasta.  Ne manje bitna je i regulacija komercijalnog programa, u smislu toga šta je i na koji način i kada dozvoljeno reklamirati što je od velikog značaja imajući u vidu da dete do polaska u školu pogleda prosečno 25.000 reklama. Sve te neke regulacije su do države. Ali na kraju sve se ipak svodi na medijsku dijetu koja je propisana ili nije propisana u kući i roditelje koji su svesni ili nesvesni uticaja koji mediji imaju na decu, i činjenice da u najvećem broju savremenih porodica deca nažalost provedu više vremena ispred TVa ili kompjutera nego u razgovoru, igri i komunikaciji sa roditeljima.

Nasilno ponašanje u današnje vreme prelazi granice fizičkog okruženja i postaje jedan od većih problema u  interakcijama dece i mladih na Internetu. Tako je i vršnjačko zlostavljanje dobilo svoje novo lice u vidu sajber zlostavljanja.

Vršnjačko nasilje je društveni fenomen koji je prisutan mnogo generacija unazad. Brojni su oni koji su na neki način tokom školovanja bili izloženi u manjoj ili većoj meri maltretiranju od strane vršnjaka. Po podacima iz USA oko 30% učenika je uključeno u vršnjačko nasilje barem jednom tokom školovanja, ili kao žrtva ili kao nasilnik. Sajber zlostavljanje ili uznemiravanje dešava se kada se  mobilni telefoni, društvene mreže ili druga  komunikaciona sredstva koriste za pretnje, zastrašivanje,  ismejavanje ili bilo koji drugi oblik verbalnog zlostavljanja.

Ovakvi oblici uznemiravanja  postaju sve češći iz dana u dan.  U slučajevima vršnjačkog zlostavljanja maltretiranje u online okruženju često je indikator postojanja maltretiranja u stvarnom životu. Ovaj vid maltretiranja uglavnom sprovodi osoba iz  neposrednog okruženja žrtve (škole, komšiluka isl.) koja  žrtvu  poznaje (često su u pitanju i bivši dobri prijatelji ili bivši partner). Takodje  to  može raditi i treća osoba, u dogovoru sa nekim ko žrtvu poznaje.

Medjutim specifičnosti okruženja na Internetu,  čine ovaj vid zlostavljanja sve rasprostranjenijim i  po nekim mišljenjima čak i opasnijim po psihološku dobrobit žrtve zlostavljanja od tradicionalnog vršnjačkog zlostavljanja.

Zašto se sajberzlostavljanje smatra opasnijim? Zato što za razliku od onog “klasičnog” koje se odvijalo uglavnom u školi ili nekom drugom okruženju, ovaj vid maltretiranja nema granice  i žrtva mu prosto ne može pobeći. Gde god da je uvredljivi mejlovi, SMS poruke i telefonski pozivi mogu da stignu u svako doba dana ili noći. Takodje tu su i društvene mreže na kojima se često odvijaju razne akcije javnog ponižavanja i ismejavanja osobe koja je predmet maltretiranja, često od strane veće grupe vršnjaka i osnivaju tzv hejt grupe ili stranice “svi koji mrze…tu i tu osobu”. Jedna takva situacija privukla je dosta medijske pažnje u Hrvatskoj prošle godine kada je posle formiranja takve hejt grupe na FB reakcijom javnosti prekinut višemesečni lanac zlostavljanja kome je mali Ivan bio izložen.

Ne treba zanemariti ni sexting, takodje sve izraženiji i kod nas, kada mladi svoje fotografije i klipove eksplicitnijih sadržaja šalju svojim partnerima, a oni ih dalje distribuiraju pa  klipovi završavaju na  Facebooku ili Youtube često sa punim imenom i prezimenom osobe koja je na njima.

Britanska Agencija za zaštitu dece od eksploatacija na Internetu (CEOP) snimila je prošle godine odličan promotivni video vezan za sexting, o petnaestogodišnjakinji koja pravi grešku šaljući provokativne snimke svom dečku…koji završavaju distribuirani po celoj školi. Preporučujem, pogledajte.

Budući da je u pitanju nov i nedovoljno proučen tip zlostavljanja,  sajberzlostavljanje nije još uvek dovoljno prepoznato kao problem u školama, što zbog nepoznavanja i neprepoznavanja problema  od strane nastavnika, školskih psihologa i roditelja što zbog nepostojanja razvijenih mehanizama prevencija i intervencija.  Upravo zbog toga, jedna od tema kojima ćemo se u narednom periodu u Udruženju RODITELJ baviti jeste i sigurnost i zaštita dece na Internetu (sa akcentom na edukaciju i informisanje roditelja).

Ako imate ili poznajete dete za koju sumnjate da je žrtva sajberzlostavljanja pogledajte na sajtu Udruženja neke od saveta kako postupati kada sumnjate na sajber zlostavljanje.

Takodje nešto više stručnih informacija o istraživanjima na temu sajberzlostavljanja i programima prevencije i intervencije možete pročitati u mom radu  ” Prevencija i intervencija u slučajevima zlostavljanja dece na Internetu” (pdf) objavljenog u časopisu  Udruženja stručnih radnika socijalne zaštite, Aktuelnosti.

Dolazi li Deda Mraz ove godine u vašu kuću? Da li ga deca sa nestrpljenjem iščekuju da ovih dana navrati i donese raznorazne šarene paketiće pune slatkiša i igračaka. Da vas deca zapitkuju kada će doći? Kakve će poklone doneti? U nekim porodicama će se godinama gajiti priče o Deda Mrazu, pripremati kolačići i mleko za Deda Mraza i irvase a roditelji truditi da izmisle najrazličitije odgovore na svake godine sve detaljnija pitanja (a kako on obidje ceo svet? a gde udje ako nemamo dimnjak? a kako udje kroz dimnjak kad je debeo? a kako lete irvasi? itd itd, lista je nepresušna).

Sa druge strane neki roditelji će detetu čim bude sposobno da koliko toliko razume odmah razjasniti da nema tu nikakvog Deda Mraza i da poklone dobijaju od mame i tate.  Ovakvi roditelji- realisti će svoj stav braniti uglavnom činjenicom da decu ne treba lagati a da je Deda Mraz laž, da će deca biti razočarana kada shvate da Deda Mraz ne postoji, da nije potrebno da se uljuljkuju u takve prazne priče isl.

Oni religiozniji znaju da kažu kako je Deda Mraz paganski običaj koji je potisnuo Hrista kao centralnu ličnost Božića (mada doduše kod nas je Deda Mraz uglavnom dolazio za Novu godinu a naš lični slovenski paganski Božić Bata nam je ostao za Božić). Drugi će vam odmah objasniti kako je Deda Mraz izum Koka Kole i američkog potrošačkog društva.  I da ne zaboravimo i najnoviju grupaciju onih koji sumnjaju u pedofilske sklonosti debeljuškastog bradatog čike koji voli decu.

Istraživanja radjena na temu dece i Deda Mraza (kojih verovali ili ne ima podosta), kažu da sve više roditelja poslednjih godina svojoj deci govori da Deda Mraz ne postoji. Zašto je to tako?  Mnogo je potencijalnih odgovora na to pitanje – od generacijskih razlika u razmišljanju i pristupu roditeljstvu, do toga da su deca sada i generalno mnogo više informisana i više znaju nego ranije pa se roditelji plaše da će biti uhvaćeni u laži.

They say that seeing is believing, but the truth is the world is held together

by the things you can’t see.

Zašto je korisno verovati u Deda Mraza?

Da li je deda Mraz laž? Gledano sa tačke posmatranja odraslog čoveka – jeste. Ali kada se spustimo na kognitivni nivo trogodišnjeg deteta, stvari počinju da izgledaju malo drugacije. Različite bajke su od pamtiveka bile deo odrastanja. Iako čak i bajke u današnje vreme imaju svoje kritičare i analitičare (i protivnike!), brojna istraživanja kognitivnog razvoja dece najmladjeg uzrasta pokazala su značaj bajki i izmišljenih priča za razvoj apstraktnog razmišljanja kod dece. Kroz imaginarne situacije, pretvaranja, verovanja u fantastična bića deca mentalno vežbaju situacije koje im kasnije pomažu u razumevanju sveta oko njih i razlikovanja realnog i nerealnog, rešavanju problema i razvoju kreativnosti.  Sposobnost apstraktnog razmišljanja je po Pijažeu jedno od ključnih razvojnih prekretnica u razvoju deteta, a bajke, priče (pa i Deda Mraz) doprinose razvoju ovakvog tipa razmisljanja.

Osim kognitivnih tu su i socijalno psihološke dobrobiti Deda Mraza koji predstavlja otelotvorenje tzv Božićnog duha davanja i deljenja. Deda Mraz predstavlja uzor dobrote, pravednosti, blagosti i ljubavi. Verovanje u Deda Mraza podstiče darežljivost kod dece i smanjuje dečji egocentrizam (on je kod male dece normalna pojava, a preduslov da on bude prevazidjen je kognitivno prepoznavanje potreba drugih ljudi što se uči i kroz darivanje i deljenje tokom novogodišnjih praznika u okviru porodice).

Trenutak otkrića

Kad tad dete će saznati da Deda Mraz ipak ne postoji. I onda? Da li će biti ljuto, razočarano u roditelje? Brojna istraživanja bavila su se ovim problemom. Najveći broj dece u Deda Mraza postepeno prestane da veruje (prvo sumnjaju, ispituju pa onda kako sazrevaju sami dodju do zaključka da ga nema), ali za najveći broj dece to ne predstavlja nikakav šok niti problem.

U jednom istraživanju pedeset dvoje dece koja su podsticana da veruju u Deda Mraza je intervjuisano i ispitana su njihova verovanja u Deda Mraza, način na koji su saznali i reakcija na otkriće. Paralelno su intervjuisani roditelji. Zaključak je bio neočekivan. Za najveći broj dece otkriće da Deda Mraza nema bilo je – pozitivno iskustvo! Deca su to shvatala kao znak da su sada zreliji i odrasliji a po pravilu u porodicama u kojima je bilo mladje dece sa zadovoljstvom učestvovali u porodičnom Deda Mraz ritualu sa mladjom decom pričajući im iste priče koje su i njima pričane.  Sa druge strane najveći broj roditelja izjavio je da ih je činjenica da njihova deca više ne veruju u Deda Mraza – rastužila.

A ako ostavimo psihologiju po strani…

Uvek me rastuži kada čujem da malo dete ne veruje u Deda Mraza. Nekako, imam utisak da je uskraćeno za jednu posebnu čaroliju, onu koja može da postoji samo u detinjstvu i više je nikada i nigde neće naći.  Sa druge strane jasno mi je da u savremenoj kulturi i Božić  i deda Mraz sve više gube svoj smisao i postaju samo marionete potrošačkog društva koje se ogleda kako u deci tako pre svega i u roditeljima koji povremeno (ovde na zapadu, ali mislim sve više i u Srbiji) potpuno gube kompas kada su pokloni u pitanju pa decu vidimo zatrpane tonama igračaka kojima se pošteno ni ne obraduju ni ne izigraju, a sve više njih postaje i opasno izbirljivo, pa i ljuto kada ne dobije željenu igračku.

Na nama je kao roditeljima odgovornost da Novu godinu/Božić šta god slavili, ne pretvorimo u paradu kiča i trošenja, izložbu skupih poklona u ogromnim količinama i opsesivno kupovanje potrebnih i nepotrebnih stvari. Naučite dete da smisao novogodišnjih praznika nije što veća količina poklona pod što ogromnijom jelkom već radovanje malim stvarima, vreme provedeno sa porodicom. Čitajte novogodišnje priče, pogledajte zajedno neki od brojnih filmova sa božićnom tematikom, osmislite neke posebne aktivnosti koje ćete zajedno raditi (pravljenje ukrasa, kolača, pravljenje poklona za članove porodice..), jer to su pravi darovi za Novu godinu i Božić, one uspomene koje nosimo iz detinjstva i ostaju u nama za ceo život.

Sve najlepše svim posetiocima bloga u 2011, uz trailer iz filma koji će vam dati odgovor na pitanje: da li Deda Mraz postoji?

Kompjuterski miš svojim ručicama drže već od treće godine, do šeste godine više o računarima znaju od svojih baka i deda, a dok stignu do puberteta i adolescencije većina njih ostaviće za sobom i mame i tate. Za život bez tehnologija – ne znaju. One su tu, oko njih od kako su rodjeni, sastavni deo njihovog okruženja.  Kroz televiziju i video igrice uče mnogo toga o svetu oko sebe, često i više nego što stručnjaci kažu da je poželjno. Oni su generacija Z, “digitalni urodjenici”, deca 21. veka.

Od najranijeg uzrasta izloženi su TV programu (setite se samo Baby TVja namenjenog deci najmladjeg uzrasta ispod 2 godine, ili Teletabisa koji imitiraju zvuke koje proizvode najmanja dečica,gukanje isl), da bi polako prešli na interaktivni TV program (ima li neko dete da je gledalo Doru a da nije uredno ispred ekrana odgovaralo na sva njena pitanja? ), pa korak po korak stigli i do računara.

U anketi koju sam svojevremeno postavila na Roditelj forumu 29.8% roditelja odgovorilo je da je deci dozvolilo da se igra na kompjuteru pre navršene 3.godine, a 38.3 % da je dete počelo da se igra po navršenoj 3.godini. Pristup Internetu većina roditelja 57.5% daje deci kada imaju 5. godina.

Uzorak nije reprezentativan pošto su u pitanju roditelji koji su i sami aktivni korisnici Interneta, ali je imajući u vidu da je sve više i više aktivnih korisnika Interneta, naročito kada su mladji ljudi u pitanju, dobar prikaz postojećeg trenda i onoga što možemo očekivati u nekom narednom periodu.

O implikacijama svega ovoga možemo govoriti sa više aspekata. Onaj koji se nameće kao najvažniji roditeljima je svakako razvojni. Na koji način će izloženost tehnologiji od najranijih dana uticati na razvoj dece – najvažnije – da li je taj uticaj pozitivan ili negativan? Rade se brojna istraživanja u ovom polju punom parom, ali ono je toliko novo da nekih definitivnijih odgovora za sada nema. Neuropsihološka istraživanja nam za sada jedino kažu da način na koji deca sada uče i procesiraju informacije u interaktivnom, informaciono bogatom okruženju može da se razlikuje od načina na koji smo mi (pretehnološki metuzalemi ili popularnije rečeno “digitalni imigranti” ) učili i procesirali informacije. To recimo može otvoriti pitanje adekvatnosti postojećih nastavnih programa za ovakvu generaciju dece.

Osim toga budući da su izloženi (naročito kako postaju stariji) ogromnom broju informacija, često simultano generalno se vrlo rano navikavaju na multitasking. Ma koliko to bila proklamovana biznis vrlina modernog doba,  ozbiljno pitanje se postavlja oko održavanja pažnje i dugoročne koncentracije jer multitasking prelazi u naviku, koja onda snižava sposobnost učenja, pamćenja i generalni kvalitet onoga što se radi (ovo je pokazano nizom istraživanja). Koga ova tema više zanima preporučujem članak Brain Development in a Hyper-Tech World.

Po mom mišljenju, najsigurnije je voditi se logikom da je sve što je preterano i loše, ne zabranjivati ali ograničavati vreme, pratiti sadržaje kojima je dete izloženo (ovo pod obavezno, ne mogu dovoljno da naglasim značaj toga) i napraviti u ranom uzrastu od svega toga i porodičnu igru i zanimaciju kroz edukativne sadržaje (a ima ih sjajnih, zaista). Kako deca budu starija, od edukativnog alata kompjuter će postajati sve bitniji za njihov društveni život, Internet je za mlade danas pre svega postao društveno okruženje, i to je nešto što prosto bili vi tehnološki pismen ili nepismen roditelj morate da prihvatite (a ako ste u drugoj grupi i da se podhitno opismenite da ne bi dete učilo vas već vi njega ili nju).

Sociolozi se bave već godinama unazad generacijskim kohortama i njihovim osobinama (kažu da svaka generacijska grupa nosi odredjene zajedničke osobine) i ako je verovati nekim predvidjanjima o ovim našim malim digitalnim ljudima, kažu da i neće tako loše ispasti – generacijski. Individualno je na svakom od nas da se potrudi da nadje neki balans u primeni tehnologija, iskoristi ono što se pruža na najbolji mogući način i kombinuje sa svim onim klasičnim načinima zabave, obrazovanja itd. (da ne zastranimo na drugu stranu ipak pa pomislimo da online okruženje, obrazovanje isl može da kompenzuje ono koje se dešava u školama, porodici,zajednici itd).

U jet-lag nesanici koja me po običaju proganja ovih dana od kako sam stigla u BG, naleteh na fenomenalnu prezentaciju profesora Filipa Zimbarda, jednog od najpoznatijih (živih) psihologa u severnoj Americi. Profesor Zimbardo postao je poznat kada je 1971 godine sa svojim timom na Stanfordu izveo jedan od najkontroverznijih eksperimenata socijalne psihologije (Stanford Prison Experiment) u kome je prostorije fakulteta pretvorio u simulirani zatvor sa “zatvorenicima” i “čuvarima” da bi proučavao socijalni uticaj i poslušnost… Eksperiment se oteo kontroli kada su se u svega 6 dana od početka čuvari pretvorili u mučitelje navodnih zatvorenika, otvarajući niz pitanja o tome kako se obični normalni ljudi mogu preko noći pretvoriti u sadiste, i toga gde su granice onoga “samo sam vrsio naredjenja (u ovom slučaju instrukcije)”.

Od tada do danas Zimbardo se bavio mnogim zanimljivim istraživanjima, a u poslednje vreme zanima ga i način na koji intenzivno korišćenje tehnologija utiče na način na koji mladi koji se u takvom okruženju razvijaju razmišljaju i procesiraju informacije koje se danas prenose mnogo brže nego ranije. Predavanje se pre svega bavi načinima na koje ljudi razmišljaju o vremenu, koliko im je ono bitno i  u kojoj meri je to i kulturološki, religijski, generacijski utemeljeno (npr različito razmisljanje u različitim kulturama – od južnoevropske opuštenosti do germanske preciznosti).

Prezentacija sama po sebi je sjajna, ali donji klip je jooš interesantniji. Kompletno predavanje (koje se u pozadini čuje) prevedeno je u vizuelne poruke uradjene kao kombinacija stripa i povezivanja svojstvenog mapama uma (ovo me je podsetilo na CV u stripu koji je svojevremeno Pedja Milićević uradio). Fenomenalnu vizuelizaciju Zimbardovog predavanja uradila je britanska firma Cognitive Media . Sa vizuelizacijom inspirativnih predavanja oni su otpočeli relativno skoro kroz projekat RSAnimate i za kratko vreme ovi klipovi su dobili izuzetnu popularnost. Odvojite vreme da pogledate, nećete se pokajati.

A kad pogledate razmislite o tome koliko toga ste toga zapamtili (a koliko biste zapamtili da ste samo slušali izlaganje?). Zamislite kada bi svako predavanje u školi, na fakultetu bilo prezentovano na ovakav način… Interaktivno? Multimedijalno? Drži pažnju?

Ko zna, možda je upravo ovo pravac u kome će obrazovanje morati da krene da bi se (kako je i u predavanju navedeno) novim generacijama, čiji mozgovi sada procesiraju informacije na drugačiji način, održala pažnja i interesovanje.

Update: februar 2012

Video je od sada dostupan i na srpskom zahvaljujući Istoku Pavloviću  koji se potrudio da kompletan klip prevede i sinhronizuje.