Online PR i marketing: diskonekt izmedju nauke i struke
Juče je Miloje na svom blogu pokrenuo zanimljivu diskusiju o situaciji u online PR sektoru u Srbiji, dotakavši se i jedne meni interesantne teme vezane za mogućnosti i ograničenja akademskog obrazovanja u ovoj i srodnim strukama .
Kada upišete fakultet uglavnom ćete biti u prilici da prvo naučite teorijske koncepte a a onda takve koncepte proverite i primenite u praksi kroz vežbe, internships, volontiranja u struci, kasnije posao. I to je OK. Omogućava vam da apstraktno znanje konkretizujete, povežete sa primerima u praksi, samim tim bolje usvojite i zapamtite.
Ovo je primer koji može da se prenese na većinu struka…studirate, učite teoriju, polako ulazite u praksu i to je to, uhodani put škola - posao, zna se kako se dolazi do odredjenih znanja i zvanja i u svojim glavama mi imamo razradjene sheme akademskog-karijernog razvoja. I usmerene. Od teorije ka praksi, od profesora ka studentu.
Medjutim, šta se dešava kada teorijsko (naučno) znanje nije u stanju da isprati brzinu razvoja odredjene oblasti? Nauka je i generalno u odnosu na praksu spora, procedure i papirologija su zahtevni, life cycle naučnog rada zna da bude dug. Na koji način nauka prati praksu u oblastima kao što su online komunikacije i ponašanje, koje su se razvile i razvijaju bukvalno preko noći?
U dinamičnoj sferi kakve su integrisane komunikacije dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj podrazumevane sheme visokoškolskog obrazovanja postaju neodržive. Za odredjene pojave u praksi ne postoje još uvek adekvatna teorijska objašnjenja, isto tako studenti neretko o nekim stvarima znaju mnogo više od profesora.
Ključni problem sa obrazovanjem i online komunikacijama je u tome sto se iste ne “uče” u klasičnom smislu reči već se pre svega “žive” pa onda nadogradjuju stručnim znanjima iz oblasti koju želiš da pokriješ. Teorijsko znanje nosi izuzetnu vrednost i težinu, ali u ovom slučaju samo u kombinaciji sa praktičnim poznavanjem onoga o čemu pričamo. A tu nema foliranja. Ili si online ili nisi.
I tu upadamo u začarani krug. Tržište postavlja zahtev, ali nema dovoljno kadrova koji te zahteve mogu da ispune. Zašto ih nema – iz dva razloga. Prvi – zato što je oblast toliko nova da se mali broj ljudi njom bavi dovoljno dugo da je stekao bitnija iskustva i znanja za naprednije pozicije. To će se rešiti vremenom. Drugi, po meni problematičniji, zato što nema dovoljno kadrova koji bi mlade obrazovali i pokazali im teorijske, metodološke i praktične načine da ne uče po sistemu pokušaja i pogreški (btw, za one koji malo malo pa pitaju čemu to služi fakultet, izmedju ostalog i tome služi 
).
A zašto kod nas nema dovoljno akademskih kadrova sposobnih da iznesu ovakve kurseve – zato što je mnogo njih udaljeno od prakse, a praksa je ono iz čega moramo da učimo, što moramo da poznajemo i što je važan uslov za kvalitetan akademski rad u svim primenjenim oblastima, a u oblasti online komunikacija odgovorno tvrdim – preduslov.
Takodje, za kvalitetan akademski rad u ovoj cutting edge oblasti jako je bitno postojanje svesti o dinamici promena i ostavljanje svake lične i profesionalne sujete po strani. Iz dana u dan učimo svi zajedno, a usmereno prenošenje znanja od profesora ka studentu više nije aksiom visokog školstva već se itekako mnogo može naučiti i od studenata. I samo kroz kooperaciju, komunikaciju i jako utemeljenje u praksi možemo istraživati efikasnost odredjenih modela i metodologija i postavljati im teorijske okvire.
Opet, sve ovo što se dešava samo je logična posledica disproporcije izmedju brzine tehnološkog napretka, njegovog uticaja na život Običnog Čoveka, i naših kapaciteta da sve to sistematizujemo i obradimo. Već poslednjih nekoliko godina polako se kockice slažu, postoji mnogo više i naučne i stručne literature, a odrastaju i generacije dece računarski pismene od predškolskih dana. Sve će to doći na svoje. Do tada nam ostaje da učimo, budemo otvoreni za nova saznanja i iskustva, izbegavamo akademski snobizam (u kome neki naši akademci toliko uživaju,avaj!) …i da UŽIVAMO u privilegiji da živimo u vremenu u kome možemo da se ovakvim fenomenima bavimo, da ih istražujemo, povezujemo i mapiramo neke do sada nepoznate puteve.
March 28th, 2011 at 10:00 pm
da, generalno je tako u svim naukama postalo – prosto je vrlo teško teorijski pratiti dostignuća koja se konstantno dešavaju, a pogotovo su ovome podložne, da ih tako nazovem, “moderne nauke”.
međutim, kako su lekari, stomatolozi, hirurzi dužni da se svakodnevno upoznaju sa dostgnućima na svojim poljima, tako moramo i svi mi ostali.
izgovora nema, deo smo informacione revolucije i sve nam je udaljeno na klik mišem.
a škole… ionako je generalni problem što se tek ponegde potencira i praktično znanje, dok ipak većina insistira na teoriji.
March 29th, 2011 at 2:12 am
A ja teoriju volim
Teorija je je baza koja nam omogucava da prepoznamo stvari i pojave koje inace ne bismo,da ih razumemo i da pokusamo da sklopimo kockice jedne sire slike koja nam ne objasnjava samo kako nesto radi vec i zasto je to tako.
Medjutim kada je interakcija ljudi-tehnologije-ljudi u pitanju bilo da govorimo o primenjenim oblastima kao sto su marketing i PR ili o fundamentalnim istrazivanjima kojima se ja bavim, ono sto se razlikuje u odnosu na tradicionalne profesije (gde se naravno usavršavamo i pratimo stručne trendove ali su nam temelji u teorijskom znanju koje se ne menja sustinski,samo nadogradjuje) je da nemamo jos uvek za sta da se u teorijskim okvirima cvrsto uhvatimo. Taman pomislimo da smo nesto skontali kad se pojavi nesto potpuno novo sto ponisti ono prethodno (recimo cela prica o online disinhibiciji i disocijativnoj anonimnosti tone u vodu pred sve ociglednijim nestajanjem anonimnosti na Internetu koju je FB doneo..).
March 31st, 2011 at 9:46 pm
ma, OK je teorija – dok ne ostaje sve na njoj.
džaba nama petogodišnjih pravnih fakulteta, kad svršeni student posle njega ne ume ni molbu kako treba da napiše
fakluteti za medije i rad u medijima bi trebalo da imaju svoje agencije
one u kojima će stasavati nove generacije marketing/PR eksperata (a tek o novinarima da ne govorim)
ali ne mislim na obične radionice, nego na prave, kvalitetne, usmereno vođene agencije
one koje će imati prave direktore, prave zaposlene, prave radnike
samo – nešto mi se čini da je premalo volje za tim…
April 1st, 2011 at 3:02 am
Problem u Srbiji je lose visoko skolstvo u drustvenom i poslovnom sektoru koje je dovelo do toga da studenti tih fakulteta pocnu da devalviraju vrednost akademskog obrazovanja i pridaju najvecu vrednost praksi. Medjutim praksa neutemeljena u teoriji i metodologijama ima svoj ogranicen domet jer samouk i na inteligenciju mozes doci samo do odredjene granice (ovo iz iskustva jer sam i sama prosla isti put pre desetak godina).
Danas u severnoj Americi je za management pozicije uz odredjen broj godina iskustva u struci preduslov MBA diploma, a sve vise i PMP strukovni sertifikat kojim pokazujes da poznajes i teoriju i praksu ozbiljnog menazdmenta…
Oblast medija i komunikacija je malo haoticnija zbog svega sto se desava ali i tu ovde postoji jaki balans teorije i prakse. Nema bas agencija pri univerzitetima, ali univerziteti saradjuju sa najboljim agencijama, studenti se tamo salju na internships i praksu koji su obavezni deo curriculuma,a profesori univerziteta rade kao (podebelo placeni) strucni konsultanti za te iste agencije. Program je osmisljen tako da ti u tim oblastima prosto ne mozes da diplomiras ako nisi stekao odredjena prakticna iskustva, to je uslov za diplomiranje. A da ne kazem da se i van tih obaveznih delova pruza veliki broj mogucnosti za angazmane u struci i ucenje tokom studija…
I mnogo mi je zao kada vidim i citam kontinuirano kako mladi ljudi, razocarani napustaju fakultete tu ili ih zavrsavaju reda radi potpuno svesni toga da ce im on doneti samo papir… i gledajuci koliko neki od njih postizu i bez potpore koju bi fakultet trebao da im pruzi ne mogu da se ne zapitam koliki i kakav bi im bio domet u boljim uslovima..