Generacija Z – deca digitalnog doba
Kompjuterski miš svojim ručicama drže već od treće godine, do šeste godine više o računarima znaju od svojih baka i deda, a dok stignu do puberteta i adolescencije većina njih ostaviće za sobom i mame i tate. Za život bez tehnologija – ne znaju. One su tu, oko njih od kako su rodjeni, sastavni deo njihovog okruženja. Kroz televiziju i video igrice uče mnogo toga o svetu oko sebe, često i više nego što stručnjaci kažu da je poželjno. Oni su generacija Z, “digitalni urodjenici”, deca 21. veka.
Od najranijeg uzrasta izloženi su TV programu (setite se samo Baby TVja namenjenog deci najmladjeg uzrasta ispod 2 godine, ili Teletabisa koji imitiraju zvuke koje proizvode najmanja dečica,gukanje isl), da bi polako prešli na interaktivni TV program (ima li neko dete da je gledalo Doru a da nije uredno ispred ekrana odgovaralo na sva njena pitanja? 
), pa korak po korak stigli i do računara.
U anketi koju sam svojevremeno postavila na Roditelj forumu 29.8% roditelja odgovorilo je da je deci dozvolilo da se igra na kompjuteru pre navršene 3.godine, a 38.3 % da je dete počelo da se igra po navršenoj 3.godini. Pristup Internetu većina roditelja 57.5% daje deci kada imaju 5. godina.
Uzorak nije reprezentativan pošto su u pitanju roditelji koji su i sami aktivni korisnici Interneta, ali je imajući u vidu da je sve više i više aktivnih korisnika Interneta, naročito kada su mladji ljudi u pitanju, dobar prikaz postojećeg trenda i onoga što možemo očekivati u nekom narednom periodu.
O implikacijama svega ovoga možemo govoriti sa više aspekata. Onaj koji se nameće kao najvažniji roditeljima je svakako razvojni. Na koji način će izloženost tehnologiji od najranijih dana uticati na razvoj dece – najvažnije – da li je taj uticaj pozitivan ili negativan? Rade se brojna istraživanja u ovom polju punom parom, ali ono je toliko novo da nekih definitivnijih odgovora za sada nema. Neuropsihološka istraživanja nam za sada jedino kažu da način na koji deca sada uče i procesiraju informacije u interaktivnom, informaciono bogatom okruženju može da se razlikuje od načina na koji smo mi (pretehnološki metuzalemi ili popularnije rečeno “digitalni imigranti” ) učili i procesirali informacije. To recimo može otvoriti pitanje adekvatnosti postojećih nastavnih programa za ovakvu generaciju dece.
Osim toga budući da su izloženi (naročito kako postaju stariji) ogromnom broju informacija, često simultano generalno se vrlo rano navikavaju na multitasking. Ma koliko to bila proklamovana biznis vrlina modernog doba, ozbiljno pitanje se postavlja oko održavanja pažnje i dugoročne koncentracije jer multitasking prelazi u naviku, koja onda snižava sposobnost učenja, pamćenja i generalni kvalitet onoga što se radi (ovo je pokazano nizom istraživanja). Koga ova tema više zanima preporučujem članak Brain Development in a Hyper-Tech World.
Po mom mišljenju, najsigurnije je voditi se logikom da je sve što je preterano i loše, ne zabranjivati ali ograničavati vreme, pratiti sadržaje kojima je dete izloženo (ovo pod obavezno, ne mogu dovoljno da naglasim značaj toga) i napraviti u ranom uzrastu od svega toga i porodičnu igru i zanimaciju kroz edukativne sadržaje (a ima ih sjajnih, zaista). Kako deca budu starija, od edukativnog alata kompjuter će postajati sve bitniji za njihov društveni život, Internet je za mlade danas pre svega postao društveno okruženje, i to je nešto što prosto bili vi tehnološki pismen ili nepismen roditelj morate da prihvatite (a ako ste u drugoj grupi i da se podhitno opismenite da ne bi dete učilo vas već vi njega ili nju).
Sociolozi se bave već godinama unazad generacijskim kohortama i njihovim osobinama (kažu da svaka generacijska grupa nosi odredjene zajedničke osobine) i ako je verovati nekim predvidjanjima o ovim našim malim digitalnim ljudima, kažu da i neće tako loše ispasti – generacijski. Individualno je na svakom od nas da se potrudi da nadje neki balans u primeni tehnologija, iskoristi ono što se pruža na najbolji mogući način i kombinuje sa svim onim klasičnim načinima zabave, obrazovanja itd. (da ne zastranimo na drugu stranu ipak pa pomislimo da online okruženje, obrazovanje isl može da kompenzuje ono koje se dešava u školama, porodici,zajednici itd).
September 29th, 2010 at 7:33 am
Mislim da je veći problem što roditelji pokušavaju da odgajanju deteta pristupe na instant način. Da im neko saspe pravila, po mogućstvu kao šemu i da ih oni samo slede. Izazovi koji stoje pred roditelje su isti. Deca su se uvek tukla, igrala igara “ja ću pokazati tebi, ako ti meni”, razboljevala… Šta više, roditeljstvo u visokotehnološkom društvu je olakšano. Nema vukova i medveda, šuma i kamenja. Deca za računarom su roditeljima pred nosom, a ako i izađu napolje, mogu biti praćeni.
Problem je što roditelji Z generacije (a to je X generacija) je vrlo sebična. Kasno su postali ili još nisu postali roditelji, jer prvo žele da ostvare karijeru. Kad konačno postanu roditelji, oni fizički nemaju snage, mentalno ih iscrpljuje karijera, a savremeno radno vreme (9-5) im ne dozvoljava da imaju kvalitetno slobodno vreme niti da to vreme provedu sa decom, jer su deca od 7 do 2 u školi.
Pri tom, savremeno društvo promoviše dete kao nešto sekundarno u našim životima. Nešto što je lepo i slatko, ali ometajuće i troši pare koje bi inače dali za nešto drugo. Zato svaki brend koji drži do sebe ima odgovarajuću liniju dečijih proizvoda, pa roditelji svoju frustraciju zbog trošenja para na dete leče oblačenjem firmirane garderobe i nabavke gedžeta namenjenih deci. U SAD-u je čak normalno da se detetu daju “suplementi” odnosno sedativi da bi se rešila hiperaktivnost deteta. Hiperaktivnost, kao takva, ne postoji. Deca su radoznala, trče, skaču, izmišljaju. Tako stiču motoričke osobine, razvijaju inteligenciju, socijalizuju se. Pustite dete sat vremena da trči i skače po krevetu, pa neće vam trebati “suplementi”.
Kako, na kraju, biti dobar roditelj u drugoj deceniji 21.veka? Isto kao i prethodnih 10,100 ili 1000 godina. Samo uz ljubav i pažnju. Roditeljstvo nije kompulzivno i ne može biti instant.
September 30th, 2010 at 2:42 am
Jeste da nasa generacija (mislim,i ja sam X roditelj
) roditeljstvu pristupa malo drugacije…ne bih rekla instant bas, ali pokusavamo nekada da nadjemo “recepte” i gotove odgovore tamo gde istih nema, odnosno gde ih moramo naci u sebi i u svojoj deci.
Dosta toga sto si spomenuo je karakteristicno za jedan sloj ljudi u severnoj Americi mada nije ni ovde karakteristicno za sve. Porodicne vrednosti, crkva i deca kljucne su vrednosti na koje ces naici u “bible belt”-u u nekim drzavama USA (oni dodju protivteza ovom gorenavedenom
). Cinjenica je da je veliko opterecenje na ledjima savremenog roditelja jer mora da izbalansira mnogo toga, sto se najcesce odrazava na kolicinu vremena provedenog sa decom. Takodje roditeljstvo u visokotehnoloskom drustvu takodje nosi odredjene izazove koji su bitno drugaciji od svega sa cime su se dosadasnje generacije roditelja susretale (online komunikacije i drustveni zivot nase dece, sigurnost na Internetu itd)..ali sve to nije nista sto ljubav, paznja i posvecenost ne mogu da prevazidju, tu se potpuno slazem. Ljubavi (skoro) uvek ima, mislim da su paznja i posvecenost ono sto nekoj deci fali.
October 11th, 2010 at 12:31 am
shto se tiche dece, rachunara i uchenja mene je ova pricha fascinirala.
http://www.bbc.co.uk/news/technology-10663353
November 16th, 2010 at 2:15 am
Slažem se sa krdr. Generacija X je – izvinjavam se većini ljudi koje poznajem i sa kojima se sasvim dobro slažem – gomila napaćenih
Kad se rodi generacija ZZ, to će biti roboti, jer je ova smrdljiva generacija Y opsednuta novcem, oportunizmom i uspehom.
Ne znam šta je gore. Zabolela me je glava dok sam o tome razmišljala.
May 25th, 2011 at 11:07 pm
[...] omiljena, o kojoj izmedju ostalog i pišem na ovom blogu. Digitalni urodjenici, deca 21 veka, rodjeni posle 2000. Deca izložena ogromnom broju informacija od najranijih dana. Deca koja [...]