CyberPsihologija

Prošle nedelje smo videli za šta mislimo da će nas učiniti srećnim kao i šta nam istraživanja kažu da ljudi koji se smatraju srećnim obično rade i kako se ponašaju. Idemo dalje.  Pre nego što se dublje upustimo u to kako povećati individualni osećaj sreće  moramo za početak da razumemo šta je to što radimo zbog čega se osećamo loše i koji su to mehanizmi, razmišljanja i postupci zbog kojih smo manje srećni nego što bismo to mogli biti?

Osnovna pretpostavka koja stoji iza pozitivne psihologije i svih programa usmerenih na to da nas nauče kako da budemo srećniji  je ta da mi sami imamo mogućnost i izbor da upravljamo našim ličnim osećanjem sreće. Drugim rečima, koliko smo srećni zavisi u mnogo većoj meri od nas nego što mislimo.

Ne morate biti nikakav stručnjak  da biste znali običnu životnu stvar – da su u istim okolnostima jedni ljudi zadovoljni a drugi ne, da se u identičnim kriznim situacijama neki ljudi snađu lakše, brže i bolje ne dozvoljavajući da okolnosti upravljaju njima, dok su drugi obeshrabreni u situacijama koje vam naizgled izgledaju banalne.

Zašto je to tako? Setite se formule 50-40-10 dr Ljubomirski o kojoj sam pisala u prošlom tekstu. Punih 40 procenata toga koliko se osećamo srećnim kontrolišemo sami. Šta mislite, koliko vi lično od toga koristite? 30%? Možda 20%? Možda i manje? Postoji li način da iskoristite svih 40%, onih koji ne zavise ni od životnih okolnosti (10%) ni od toga da li su vam u podeli genetskih karata zapale prirodno ugrađene ružičaste naočare?

Godine istraživanja u oblasti pozitivne psihologije kažu da je to moguće.  Međutim pokazano je da veliki broj ljudi upada u zamke određenog tipa razmišljanja i postupaka koji nam ne dozvoljavaju da dostignemo pun kapacitet sreće koji bismo mogli dostići. Pogledajmo tri stvari koje najčešće radimo a koje čine da se osećamo loše?

1. Uporedjivanje sa drugima 

U prirodi većine ljudi je da se upoređuju sa drugima. Bilo da se poredimo sa onima koji imaju više od nas ili onima koji imaju manje, efekat poređenja nije pozitivan. Poredjenje sa onima koje smatramo na neki način lošijim od nas daje nam osećanje nezdrave superiornosti. Poredjenje sa nekim koga po nekom kriterijumu smatramo boljim od nas (komšijom koji je bas kupio nova kola, lepša i veća od naših, rodjakom koji ima odličan posao, koleginicom koja ima aktivan društveni život i sl.) podriva svako osećanje zadovoljstva i uživanja u onome što imamo, i ispunjava nas lošim emocijama. Opet, ono je toliko u ljudskoj prirodi da ga je svako od nas nekad osetio.

Razmislite kada vam se poslednji put ovako nešto desilo, kada ste sebe upoređivali sa nekim u vašoj okolini? Prepoznajte tu emociju. Pokušajte da je kontrolišete kada je sledeći put osetite i svesno prekinete sebe u takvom razmišljanju.

Perfekcionizam je teška muka i za onoga ko je takav i za sve one koji sa takvom osobom žive i sarađuju. Da li ste od onih kojima nikada ništa što uradite nije baš dovoljno dobro, da li uvek mislite da može bolje? Da li se iznova vraćate da uradite istu stvar da bi bila još bolja? Prepoznajete se u ovome?

Naučite da stanete. Ono što je za vas osrednje, za neke druge je najviši standard koji mogu da dosegnu. Nemojte biti previše kritični prema sebi. Ne dozvolite da vas perfekcionizam  sputa i ograniči u postizanju maksimalnih kapaciteta i zagorča vam život.

Sonja Ljubomirski kaže da je jedna od stvari koja nam najviše smeta da budemo srećni u ovom trenutku to što se zapravo mnogi od nas ne nalaze mentalno u sadašnjosti. Intenzivno razmišljanje o lošim iskustvima iz prošlosti, ili dobrim stvarima kojih više nema, dovoljno je da i najsrećniju osobu za tren dovedu u stanje potištenosti. Isto tako, scenariji koje nekada u glavi pravimo vezano za budućnost nas i naših najdražih (šta ako…) isto tako mogu da vrlo loše deluju na nas. Srećni ljudi žive u sadašnjosti – savour the moment što bi englezi rekli: uči iz prošlosti, pripremi se za budućnost i živi u sadašnjosti. Ovo je po meni možda i najteže postići, jer je teško odvojiti se od svojih iskustava i načina na koja ona utiču na nas, a takodje u današnje neizvesno vreme briga za budućnost je više nego opravdana, naročito ukoliko brinete i o porodici.

Ponovo, svesni napor da prepoznate svoje razmišljanje kada vas povede u pravcu koji nije dobar za vas i da ga kontrolišete i usmerite na druge stvari potreban je i ovde. Kada uhvatite sebe da sanjarite o prošlosti koja vam nedostaje ili premotavate po glavi traumatične događaje, nemojte hraniti te osećaje nego recite sebi da je to iza vas i da ste iz toga izvukli dragoceno iskustvo. Budućnost zna da opterećuje nekada i gore – nemojte dozvoliti sebi da u glavi razvijate razne (često katastrofične) scenarije situacija unapred. Mislite pozitivno, operativno i usredsredite se na ono što trenutno možete uraditi. 

Zadatak za danas: napišite na papir po jednu situaciju iz svake kategorije gorenavedenih stvari koje mislite da su na vas primenljive.  Kada ste sebe upoređivali sa nekim, kada ste bili suviše kritični prema sebi, kada su stvari iz prošlosti ili strah od budućnosti uticali na to da se loše osećate u sadašnjem trenutku?

Ove vežbe su za vas lično, odvojite posebno vreme da ih uradite i nemojte ih pisati  u komentarima ovog posta. Naravno, ukoliko primenite neke od saveta koje ovde pronađete volela bih da dobijem informacije od vas o tome da li ih i ukojoj meri smatrate efikasnim  - možete ostaviti svoj komentar ispod teksta ili ukoliko ne želite da ostavite komentar javno možete mi se javiti putem kontakt formulara.

Naredne nedelje – Test: Koliko ste srećni?

(Napomena: pozitivna psihologija je oblast psihologije priznata u naučnim krugovima sa nekoliko naučnih žurnala ove tematike na SSCI listi. Svaka informacija prezentovana na ovom blogu u okviru ciklusa tekstova posvećenim osećanju sreće i intervencijama da se isto poveća bazirana je na referentnim stručnim knjigama i naučnim radovima publikovanim iz ove oblasti. Vežbe  opisane u tekstovima namenjene su osobama koje nemaju dijagnostifikovane psihološke probleme a koje žele da poboljšaju kvalitet svakodnevnog života)

Preporučena literatura:

Da li ste srećni? Koliko ste srećni? Šta mislite da je potrebno da budete srećniji, da se osećate bolje? Rekli to otvoreno ili ne svako od nas teži zapravo samo jednoj stvari – da bude srećan u životu. A kako uopšte biti srećan? Šta je ono što bi vas ovog trenutka učinilo srećnim? Ako bih vam tražila da napišete listu stvari koja bi vas učinila srećnim kako bi ta lista izgledala? Pokušajte da sastavite svoju listu od pet stvari za koje mislite da bi vas učinile srećnim pre daljeg čitanja ovog teksta. 

Sonja Ljubomirski, profesor na Univerzitetu u Kaliforniji u svojoj knjizi Kako biti srećan (The how of happiness) koju iskreno preporučujem za čitanje, tvrdi (bazirano na godinama  istraživanja toga šta ljude čini srećnim) da će se na  spisku stvari koje ljudi obično navode da bi ih učinile srećnim u najvećem broju slučajeva naći jedna ili više od sledećih stavki:

-  ozbiljna romantična veza
–  novi, bolji posao, napredovanje u karijeri
– više novca
– više slobodnog vremena
– bolji odnos sa roditeljima (bračnim partnerom, decom..isl)
– dobro zdravlje lično ili bliskih osoba
– sopstveni stan (kuća)
– više fleksibilnosti na poslu
– dete
– gubljenje kilograma, bolji fizički izgled
– putovanja

….. i slično tome. Da li se i na vašoj listi onoga što bi vas usrećilo nalazi neka od gorenavedenih ili sličnih stvari? Ukoliko je tako, verovatno će vas iznenaditi šta dvadesetak godina istraživanja toga šta nas čini srećnim kaže:

NIŠTA OD GORENAVEDENIH STVARI VAS NEĆE UČINITI SREĆNIJIM

Šta onda? Da li to znači da je ljudska potraga za srećom sama po sebi osuđena na propast i da su naša očekivanja da će nas nešto učiniti srećnim nerealna?

Ne. Radi se o tome da sreću tražimo na pogrešan način i u pogrešnim stvarima. Većina  stvari za koje mislimo da će nas usrećiti zavisi od određenih spoljašnjih okolnosti koje često i ne zavise od nas.

Pa gde da je tražimo onda? I kako? Pozitivna psihologija (oblast psihologije koja se  ne bavi  problemima koje ljudi imaju, već onim što ljude pokreće, pozitivno motiviše i čini srećnijim i uspešnijim) nudi neke od odgovora. Toliko dugo smo izučavali sta je ono što ne valja? Hajde da vidimo šta je ono što ljude cini srećnim? I još važnije pitanje –  da li i kako na to možemo da utičemo?

Moderno društvo šalje nam poruke da što više novca imate imate to ćete biti srećniji. Gledamo nasmejana lica srećnih porodica i slavnih lica u velikim kućama, sa luksuznim kolima, svime što požele,  i mislimo da bismo baš bili srećni da smo na njihovom mestu. Ili gledamo one uspešne u svom poslu, sa blistavim karijerama, verujući opet da bi nas usrećilo da smo na njihovom mestu, da budemo cenjeni, poštovani ili moćni.

Istraživanja kažu – suprotno. Materijalistički pristup životu ne samo što vas neće usrećiti, već su pronađene jake korelacije izmedju materijalističkog pogleda na život i nezadovoljstva istim. Koliko god imali i stekli, uvek postoji neko ko ima više, bolje,veće… i gledajući ono što drugi imaju iz naše perspektive nam se čini da bi nas usrećilo samo da imamo ..pa barem upola toliko novca, mogućnosti, prilika, lepote, šarma. A i kada i ako dođemo do toga, zadovoljstvo je kratko,  instant verzija sreće, koja se brzo potroši i ponovo se javlja osećanje praznine.

Pošto sam vam sada rekla šta vas sve neće učiniti srećnijim, red je da nešto kažem i o onome što bi vas moglo učiniti srećnijim. Pre svega, veliki deo toga kako gledamo na život je uslovljen i našom samom prirodom. Međutim Martin Seligman, otac pozitivne psihologije smatra da je bez obzira na te predispozicije uz određene aktivnosti moguće povećati individualni nivo sreće.

Slično tome, Sonja Ljubomirski predlaže model po kome 50% toga koliko smo srećni čini naša prirodna nasledna predispozicija, 10% čine okolnosti (SAMO 10% ), dok celih 40% našeg individualnog osećanja sreće zavisi isključivo od nas samih. 

Čarobna formula se, čini se,  krije se u tome šta radimo i u tome na koji način razmišljamo. Ogroman broj istraživanja je uradjen na temu toga kakve osobine, razmišljanja i ponašanja karakterišu osobe koje su po prirodi srećne. Šta je ono što te osobe rade?

- posvećuju veliki deo svog vremena porodici i prijateljima
– spremni su da pomognu ljudima oko njih
– imaju optimistički pogled na budućnost
– umeju da uživaju u malim stvarima i žive u sadašnjosti
– imaju dugoročne životne ciljeve i ambicije koji idu iznad zadovoljenja svakodnevnih potreba
– imaju sposobnost rezilijentnosti, da reaguju adaptivno na stresne događaje u životu i da zadrže pozitivan pogled na život i u lošim životnim fazama.

I? Zar je ovo bilo potrebno utvrđivati brojnim istraživanjima, zapitaćete se? Dosta ovih navedenih stvari su zdravorazumske stvari u kojima nikakva nauka nije potrebna.

Da, jesu. Ali stvari u praksi stoje tako da iako smo možda svesni pozitivnih efekata ovih aktivnosti , ali u praksi ih ne primenjujemo jer nemamo vremena, volje, energije ili discipline, ili večno jurimo za onim drugim, gorenavedenim ciljevima.

Na Univerzitetu u Kaliforniji je razvijena i testirana metoda kojom je moguće povećati lični nivo sreće i koja se pokazala prilično uspešna; u narednom periodu pisaću više o ovoj  temi i dati vam neke od smernica i aktivnosti koje možete raditi i videti na koji način na vas deluju, kao i neke zanimljive testove (tzv happiness questionnaires) kojima se meri individualni osećaj sreće.

Stay tuned i – be happy!

Naredni tekst: Tri stvari koje nas čine nesrećnim

Preporučena literatura:

Lyubomirsky, S. (2008). The how of happiness: A scientific approach to getting the life you want. New York: Penguin Press.

2012 je pred vratima, i praznična euforija je kako se Nova godina približava  sve veća.  Bez obzira na pomalo pomeren smisao novogodišnje – božićnih proslava koji su se od porodičnog praznika pretvorili u paradu konzumerstva, meni su ovi praznici dragi i uživam u njima. Uglavnom su svi u mom okruženju uvek manje više imali isti stav, tako da uz sve novogodišnje pripreme, Deda Mrazove i ostale zimske čarolije,  iako sam formalno bila upoznata sa činjenicom da je u doba praznika i depresija u porastu,  nikada o tome nisam posebno razmišljala.

Sve do pre neke dve nedelje. Sedim  ja tako sa jednim od profesora na fakultetu (klinički psiholog i terapeut sa 40tak godina iskustva), i započnemo   priču oko Božića, planova za praznike, ovdašnje potrošačke groznice i toga koliko ko voli celu ovu novogodišnju gužvu. Na moj komentar kako volim svu tu frku oko praznika, on se nasmeje i ispriča mi da je on tokom godina rada sa klijentima u doba praznika, prestao da voli te praznike. Naime, tokom višedecenijskog terapeutskog iskustva, sezona Božićnih praznika uvek je bila period kada mu je najviše klijenata sa problemima depresije dolazilo.  A posle godina i godina gledanja toga kako na ljude sve to deluje,  prva asocijacija na Božićne praznike mu postala depresija i takozvani holiday blues koji veliki broj ljudi u tom periodu iskusi a svo šarenilo i nametnuto veselje u kombinaciji sa potrošačkom groznicom počelo da ga jako nervira.

Zašto je u ovom periodu loše raspoloženje u porastu?

Provodjenje Božića sa porodicom, pokloni, proslave, okupljanja, isl.  su sasvim u redu ukoliko imate porodicu i bliske osobe sa kojima ćete provesti te praznike (i ukoliko se sa istima dobro slažete). Možete slaviti ili ne, voleti ili ne ali činjenica da imate nekoga pored sebe daje vam drugačiji pogled na sve što se oko vas dešava. Međutim, na one koji su sami, nemaju nikoga dragog pored sebe, porodica im je rasturena ko zna gde ili je nikada nisu ni imali  i slično tome, sav taj praznični sjaj i nametanje činjenice da je ovo “season to be jolly”, najsrećniji dani u godini, prilika da uživate sa svojim najdražima isl, imaju pogubno delovanje. Prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje u USA,  Božićni praznici su period u godini kada se najveći broj ljudi suočava sa depresijom.

Osim depresije veliki broj stručnjaka spominje i takozvani  holiday blues, koji nema jačinu depresije ali se manifestuje generalnim lošim raspoloženjem u doba praznika. Pored usamljenosti, jedan od razloga ovakvog raspoloženja je taj što na kraju godine imamo tendenciju da sumiramo prethodnu godinu, gledamo gde smo, gde smo planirali da budemo,šta smo uradili a šta ne, i često su ta sumiranja godine ispod naših očekivanja. Tu je naravno i poredjenje sa drugima, stres zbog pritiska da se potroši što više novca i kupe pokloni, očekivanja drugih, nemogućnost da se ta očekivanja ispune (organizovanje velikih Božićnih proslava sa prekomernim trošenjem novca, proslavljanje praznika sa gomilom rodbine koju ne podnosite) isl. Sve u svemu, kada pogledamo iz drugog ugla čini se da najveseliji dani u godini i nisu tako veseli za sve veći broj ljudi.

Šta da radite ukoliko ste među onima koji su loše raspoloženi oko praznika?

Pre svega ne dozvolite da popustite pred šablonima kako se od vas očekuje da provedete praznike. Nađite način da radite ono što vama prija, na način koji vam prija.  Ukoliko imate dijagnozu depresije, obratite se svom psihologu ili terapeutu i potražite podršku ukoliko primetite da se u ovom periodu ne osećate dobro.

Izbegavajte mnogo razmišljanja o tome šta ste radili i koliko ste uradili u ovoj godini, koliko ste zadovoljni životom. Naučnici sa Univerziteta u Merilendu daju još jedan savet za prevazilaženje lošeg raspoloženja: volontirajte negde, pomozite drugima koji su u lošoj situaciji da proslave praznike – pomeranje fokusa sa vas na druge osobe kojima je pomoć potrebna može učiniti da se mnogo bolje osećate i dati mnogo veći smisao praznicima.

Ukoliko ste religiozni, uzmite učešća u verskim aktivnostima, kojima ćete pomeriti fokus sa potrošačkog modela proslavljanja (koji je koliko vidim sada prisutan i na našim prostorima) i dati neki drugačiji smisao proslavljanju ovih praznika.

Takođe se ne preporučuje ni preterano jelo i piće (naročito) u ovom periodu. Ukoliko vam loše raspoloženje dolazi od gomile obaveza koju imate u ovom periodu, pokušajte da postavite realistična očekivanja. Ovo posebno važi za žene koje od kuvanja, spremanja, kupovine i svih ostalih priprema za praznike na kraju budu premorene, nervozne a najmanje vremena provedu sa svojom porodicom. Par sati igranja sa decom, zajedničkih novogodišnjih aktivnosti i uspomena koje im posle toga ostaju vrede mnogo više od 20 jela na novogodišnjoj trpezi i savršeno sredjene kuće.

I na kraju, za sve one kojima je Nova godina istinski season to be jolly –  da se podsetimo da je oko nas mnogo onih koji se tako ne osećaju. I da ih vidimo. Zaista VIDIMO. I razmislimo da li možemo da učinimo barem neku sitnicu i za njih. Tanjir kolača za usamljenu komšinicu. Čestitka za rođaka koji je  u drugom gradu. Poziv na Božićni ručak za nekoga ko bi inače bio sam tog dana. Poklon za dete iz susedstva čija samohrana mama ne može da mu priušti ono što bi želelo. Opcija su brojne. A u vreme praznika treba da se setimo da je naše malo za nekoga – mnogo.

Svima vama koji čitate i pratite Sajberpsihologiju želim sve najbolje u 2012, mnogo sreće, zdravlja i uspeha, puno vremena provedenog sa ljudima koje volite, radeći stvari u kojima uživate – i pre svega dobar balans ovog virtuelnog i realnog života

Nikolina

Akcija Komercijalne banke u kojoj je ustupila medijski prostor odredjenom broju nevladinih organizacija podigla je pravu revoluciju u našoj maloj blogosferi ovih dana. Dok je preko 50 blogera  #ustupaloprostor  i kritikovalo banku, pojavila su se i drugačija mišljenja i predlozi za konkretniju pomoć nevladinim organizacijama.

O akciji banke i (re)akciji zajednice manje više je sve rečeno, ako vas zanima šta se tu konkretno dešavalo sve  možete pročitati na navedenim linkovima. Ono što je meni u celoj priči privuklo pažnju je činjenica da su aktivnosti nevladinih organizacija ovim putem došle u fokus naše onlajn zajednice na način na koji do sada nisu ranije. I da je u mnogim komentarima i blog postovima izrečeno da postoji želja da se ode dalje i više od ovoga i da se zaista nešto konkretno i uradi i pomogne organizacijama.

Tokom šest godina rada u Udruženju RODITELJ podignutog od nule, isključivo volonterskim radom, bez ikakve podrške u prvih par godina, imali smo prilike da vidimo i prodjemo mnogo toga. I znamo koliko nam je svaka pomoć i podrška značila, makar i najmanja, i koliko nam znači i danas u svakom trenutku. Isto je i sa mnogim drugim organizacijama. Nažalost, pomoći sa strane nema u dovoljnoj meri, jer je malo ljudi spremno da se uz posao i druge svakodnevne obaveze posveti i dobrovoljnom radu u nekom udruženju.

Želite da pomognete? Postoji mnogo načina.

Update: u isto vreme dok sam ja pisala ovaj tekst Angelina je napisala tekst na istu temu sa malo više informacija o aktivnostima Udruženja RODITELJ koje sa GI Majka Hrabrost ostvarujemo u okviru projekta  Za zdravlje! Zajednički protiv korupcije u zdravstvu, pa ukoliko ste već ovde,čitate ovo i zanima vas ova tema svakako pogledajte i njen tekst.

Od kada je Frojd početkom 20. veka  uveo teoriju nesvesnog uma u psihologiju  brojni ljudi ispitivali su uticaj nesvesnog dela našeg uma na  ljudsko ponašanje, emocije i procese saznavanja. Neki od nas smatraju da sve naše misli, stavovi i ponašanja proizlaze u potpunosti iz našeg svesnog uma. Ipak, godine istraživanja nesvesnog pokazale su da zaista postoje procesi koji nisu pod neposrednom kontrolom svesti i da oni mogu na različite načine uticati i na naše ponašanje i na odluke koje donosimo.

Kao neko ko Frojdu i psihodinamičkoj školi nije mnogo sklon,  ja sam ovoj temi  prilazila sa velikom rezervom sve dok  nisam svojevremeno odslušala kurs posvećen psihologiji nesvesnog. Ono što sam tu imala prilike da čujem (od načina na koji se odigrava tzv nesvesni prajming do načina na koji procesiramo subliminalne poruke) uverilo me je da nesvesno ipak ima uticaja na nas (iako po mom mišljenju i dalje daleko manje nego što pristalice psihoanalize tvrde) kako na način na koji spoznajemo sebe tako i na način na koji komuniciramo i interreagujemo sa drugim ljudima (socijalna kognicija).

Volimo da mislimo da su naši stavovi o drugim ljudima i percepcija istih vezani za naše svesno razmišljanje. Da procene donosimo argumentovano i  promišljeno bez uticaja sa strane. Da su naše reakcije posledica našeg racionalnog delovanja a ne iracionalnih i neobjašnjivih impulsa koji nama upravljaju iz nekih prašnjavih ćoškova mozga u koje naše Svesno Ja ne zalazi. Međutim, to nije baš uvek tako, i odredjeni stimulusi koje dobijamo nesvesno mogu uticati na način na koji se ponašamo, komuniciramo sa drugim osobama i formiramo utisak o njima.

U psihološkoj literaturi nesvesni procesi su često grupisani na sledeći način:

1.Izmenjena stanja svesti ( hipnoza,spavanje, anestezija)

2. Nepostojanje svesti o prisustvu odredjenog stimulusa u okruženju (recimo zvuk frekvencije koja je iznad one koju možemo da svesno čujemo)

3. Nepostojanje svesti o efektu koji stimulus na nas ima iako smo svesni njegovog postojanja

4. Procesi koji su kvalitativno drugačiji od svesnih procesa

Veliki broj istraživanja je radjen i vezano za aktivaciju stereotipa (o ženama, etničkim grupama isl.) i svi su imali slične rezultate: stimulusi kojih nismo svesni utiču na aktivaciju stereotipa i mogu upravljati načinom na koji vidimo ljude oko sebe i načinom na koji sa njima komuniciramo i donosimo odluke.

Na primer, u jednom od istraživanja koja su ispitivala uticaj nesvesnog na ponašanje prema drugim ljudima  ispitanici su podeljeni u dve grupe. Prvoj su pokazivali video klipove sa situacijama u kojima se ljudi ponašali bezobrazno i nevaspitano. Drugoj, kontrolnoj grupi, su pokazivali neke neutralne video klipove. Rečeno im je da po odgledanom klipu izađu iz sobe i obrate se asistentu za dalje instrukcije. Asistenta su zaticali u naizgled bitnom razgovoru sa nekom drugom osobom u belom mantilu. Ispitanici iz prve grupe su bili manje strpljivi i mnogo češće i brže prekidali razgovor od učesnika kontrolne grupe.

Meni je sve ovo zanimljivo sa dva aspekta. Prvo iz ugla socijalne kognicije, načina na koji procesiramo informacije o drugim ljudima, stičemo utisak o osobama oko nas i načina na koji se u skladu sa tim ponašamo, onoga što predstavlja nesvesni trigger za neko ponašanje-osećaj-stav u vezi sa drugom osobom (na primer da li su simpatije ili antipatije koje prema nekoj osobi osetite na prvi pogled uslovljene svesnim razmišljanjem ili nesvesnim aktiviranjem nekog postojećeg stereotipa).

Drugi je vezan za način na koji ono što u današnje medijski bogatom okruženju konzumiramo  utiče na nas a da toga  nismo svesni. Ono što gledamo na televiziji, čitamo u novinama ili na Internetu ima očigledno veći efekat na nas od samog svesnog, racionalnog procesiranja informacija. Sa velikom sigurnošću danas tvrdimo da gledanje programa sa agresivnim sadržajima povećava agresivnost.  A šta sa svim onim medijskim sadržajima koji nam se serviraju suptilnije, kroz poruke kojih nekada i nismo svesni na koji način na nas deluju i aktiviraju odredjena ponašanja i stereotipe?

O vršnjačkom nasilju koje se putem tehnologija odvija  (cyberbullying)  pisala sam već u nekoliko navrata: ovde na blogu o tome šta je sajberzlostavljanje, na sajtu Udruženja RODITELJ o tome kako da roditelji prepoznaju znake koji ukazuju da je dete žrtva sajberzlostavljanja i na B92 blogu o sekstingu i uznemiravanju putem SMS poruka. 

Podaci do kojih sam dolazila u poslednje vreme kada je ova tema u pitanju nisu optimistični i ukazuju da je ovaj vid maltretiranja u stalnom porastu, da se nažalost u velikom broju slučajeva roditeljima ništa ne govori i ne prijavljuje dok stvari baš ne eskaliraju, a neki tinejdžeri  u tim situacijama ne mogu da izadju na kraj sa pritiskom kome su izloženi (od koga se za razliku od standardnog bulinga ne može pobeći) i imaju različitih psiholoških tegoba. Povodi za maltretiranje su kao i u klasičnom bulingu najrazličitiji: od osvete do maltretiranja baziranih na etničkoj pripadnosti, seksualnom opredeljenju isl.  Svedoci smo sve brojnijih slučajeva u kojima deca izložena ovom vidu maltretiranja pokušavaju i samoubistvo, videvši ga kao jedini izlaz od neprestanog proganjanja.

Tinejdžeri su okrenuti društvenim mrežama kao  jednom od vrlo značajnih načina druženja (ako su online to ne znači da su asocijalni, naprotiv); nažalost iste pružaju mnogo mogućnosti zloupotrebe naročito od strane poznanika i bivših prijatelja, romantičnih partnera isl a sve sa ciljem javnog ponižavanja osobe koja je sajberbulingu izložena, pred zajedničkim prijateljima – publikom – koja je naravno (a gde bi drugde bila) online.

Sajberbuling uzima sve više maha, a posle nekoliko medijski vrlo propraćenih slučajeva samoubistva tinejdžera posle dugotrajnog bullyinga, svest o problemu je došla i do šire javnosti pa se pojavilo tokom 2011 i nekoliko filmova sa ovom tematikom. Jedan od njih je i Cyberbully koji obuhvata prilično širok dijapazon tema i problema koje žrtve sajberzlostavljanja imaju.Ukratko: Tejlor je obična sedamnaestogodišnjakinja koja postaje žrtva maltretiranja na društvenoj mreži koji koriste njeni školski drugovi. Tračevi koji se šire mrežom prelaze u realni život i imaju direktan uticaj na njene odnose sa prijateljima i porodicom do granice kada ona više nije u stanju da to psihološki izdrži…

Film je trenutno moguće pogledati bez prevoda na  youtube u nekoliko delova .

The video cannot be shown at the moment. Please try again later.

Svi mi volimo da čujemo priče o talentovanoj deci. U ovom ludom vremenu u kome živimo, stalno slušamo loše vesti, crnih hronika i loših vibracija puni su svi mediji i lepe i afirmativne priče o deci koja u svemu što se dešava uspevaju da se snadju, napreduju i budu uspešni u onome što rade uvek nam nabace osmeh na lice. Ovih dana slušali smo i čitali o Milanu, dečaku programeru, jedanaestogodišnjem vunderkindu za IT, koji je kroz nekoliko print i elektronskih medija prikazan kao primer i uzor današnje generacije mladih, i dete na koje druga deca treba da se ugledaju, dete koje za svoje godine zna dosta i ima želju i motivaciju da se u tome što radi dalje usavršava.

Zainteresovana pričom, otišla sam na Milanov blog, pogledala neke od postova, konverzacija koje je sa posetiocima vodio, stvari koje je o sebi napisao i posle svega pročitanog i nekih komentara koji su usledili, ozbiljno se zamislila da li je onlajn ponašanje ovog dečaka zaista primer dobre prakse, pre svega kada je u pitanju bezbednost na Internetu i poštovanje nekih pravila onlajn ponašanja, a onda i kada je u pitanju i njegov lični prosperitet i način na koji se korišćenje Interneta po njegovom sopstvenom priznanju odražava na njegov offline život, pre svega uspeh u školi.

Iz novinskog članka objavljenog u Blicu vidimo odmah dve problematične stvari. Prvo saznajemo da Milan pravi aplikacije za Fejsbuk (dakle sa 11 godina ima Fejsbuk nalog iako je poznato da se po pravilima Fejsbuka ne mogu registrovati deca mladja od 13 godina). Sad će neki da kažu pa šta onda,  ali deca tu koriste Fejsbuk još od prvog razreda. Da, koriste. Ali — znači li to da je to dobro i da je to primer koji treba promovisati ili nešto što treba koliko toliko moderisati u generacijama koje dolaze budući da su ove generacije svojom informatičkom pismenošću daleko pretekle i roditelje i nastavnike?

Što nas dovodi do problema broj dva. Milanova mama pojma nema šta on sa 10, 11 godina radi na Internetu. Po njenoj izjavi ona je mislila da on igra igrice. Sa druge strane, Milan je aktivni učesnik nekoliko foruma, u intenzivnim interakcijama, nekada i vrlo zaoštrenim raspravama što se po komentarima na njegovom blogu može videti, sa različitim ljudima koje je upoznao preko foruma i za koje ne zna ni ko su ni odakle su. A Milan sve svoje podatke, ime i prezime, adresu, slike kompletne porodice ima na blogu?

Vidi li neko problem ovde, ili još uvek svi aplaudiraju? Dete od 10 godina, stupa u interakcije sa gomilom nepoznatih osoba, sa nekima se i lično upoznaje na nekim druženjima, držeći sve svoje privatne podatke na izvolte, dok roditelji ni upoznati nisu sa njegovim aktivnostima na Internetu. Pa to je upravo ono o čemu svi edukatori o bezbednosti na Internetu pričaju kao o rizičnom ponašanju za bezbednost. Da li je ovo praksa koju treba da promovišemo u državi koja nema nikakvu strategiju za zaštitu dece na Internetu, a više dece na Fejsbuku od mnogih razvijenih zemalja?! Jel je to cool i super i treba da to podržimo? Nerealna predstava sveta i takozvani dečji egocentrizam (ja sam drugačiji poseban, sve ja o tome znam i meni se to neće desiti, takozvani personal fable) je problem sam po sebi u radu sa decom u pubertetu i adolescentima kada su ove i slične teme u pitanju, i kada isto ne nailazi na podršku medija i kojekakvih internet gurua.

To je prvi problem ali ne i jedini. U delu bloga u kome govori o sebi Milan kaže sledeće:

У борби за овај блог сам изгубио много тога, одличан успех, почео да добијам двојке и тројке уместо петица. Али, ја сам спреман да све то жрвујем како бих од овог блога (који је тренутно нека врста ђубриша) изградио популаран и посећен сајт.

Dv ojke i trojke umesto petica? Ali nije bitno jer dete misli da je preko bloga našlo lak način da zaradi novac?

Kada mi se roditelji dece koja po po njihovom mišljenju provode previše vremena za kompjuterom obrate za savet, naplašeni bauk pričama o Internet zavisnosti isl, prva stvar koju pitam je da li je dete popustilo u školi, i da li redovno obavlja sve svoje druge obaveze uz korišćenje računara. Prvi signal da nešto nije u redu je upravo kada inteligentno dete koje je do juče bilo dobar učenik počne da popušta u školi. Nije uopšte bitno da li su u pitanju igrice, da li je u pitanju pretraživanje, pravljenje sajtova, društvene mreže — sve ono sto se odražava negativno na život i ugrozava svakodnevno funkcionisanje signal je da je potrebna reakcija i intervencija okoline.

Medjutim u ovom slucaju, ne samo da ni okolina, roditelji ne reaguju vec se cela priča medijski promovise kao primer pozitivne prakse, a detetu plašim se pravi medvedja usluga svim ovim dešavanjima u proteklih par dana.

Ja verujem isključivo u afirmativan pristup i to da plašenje dece Internetom ne daje rezultate. Ali ako nalazimo afirmativne primere neka to zaista budu afirmativni primeri, ne primer deteta koje pokazuje signale problematičnog korišćenja Interneta, i koje zbog toga popušta u školi.

Reakcije i mediji

Mediji me ne iznenadjuju preterano, kada je Internet u pitanju sve i svašta se tu da pročitati a o odgovornom novinarstvu koje pre pisanja teksta podrazumeva i proučavanje backgrounda cele priče i malo procene da li ta prica ipak ima takvu težinu  ili stvari nisu kakvim se čine mozemo izgleda samo  da sanjamo. Uostalom u zemlji u kojoj je vest u najudarnijim terminima dnevnika kako se pojavio duh u Novom Pazaru teško je više bilo šta očekivati od novinarstva.

Ono što me jeste iznenadilo jeste odjek koji je ova priča dobila u domaćoj “Internet zajednici” koja većim delom nije prepoznala ni jedan od navedenih problema. Kada ljudi koji su stalno online nisu u stanju da prepoznaju ove stvari, i na njih na adekvatan način reaguju, šta onda tek možemo očekivati od šire javnosti?

Mislim da (ipak) nije potrebno biti ni psiholog ni sociolog da bi se primetilo da postoji eventualni problem, ukoliko postoji barem minimum neke  generalne osvešćenosti za teme vezane za decu, Internet i njihovu bezbednost na Internetu.  Što je još gore, čak je i gorenavedeni Milanov stav “šta će mi škola kad imam blog ” naišao na podršku kroz često spominjan stav u nekim krugovima domaće Internet zajednice : Kome treba škola i formalno obrazovanje, i ja sam samouk sve radio pa šta mi fali..

Pa da…  a u 19. veku bilo dovoljno znati da čitaš i pišeš da bi bio intelektualac.  Ono što je važilo pre 15 godina kada je Internet počinjao, a svako ko se iole služio kompjuterom bio computer whiz , važi sve manje i manje iz godine u godinu. Onome ko u 21 veku želi da radi bilo kakav intelektualni rad i napreduje u svom poslu itekako treba i fakultet i stalno usavršavanje i posle toga.

A mi ovde ne govorimo o fakultetu već o padu uspeha u osnovnoj školi i to sa petica na dvojke i gubljenju svake šanse da se to dete posle upiše u pristojnu gimnaziju i iskoristi i razvije svoje intelektualne kapacitete na pravi način. Jel TO  vi podrzavate dragi borci za Internet i Facebook prava maloletne dece? Oni koji Milana i ostalu sličnu decu tapšu po plećima uz komentare “tako je sine, kome uopste treba ta škola ” , neka se kao odrasli ljudi dobro zapitaju kakvu odgovornost takvi stavovi nose i da li kao osobe koje bi trebale i morale biti uzori za ovakvu decu sebi smeju da dozvole takve izjave.

Nadam se da će vreme učiniti svoje, da će Milan uspeti da svoje potencijale pravilno usmeri i iskoristi  na adekvatan način i da mu cela ova priča neće doneti više štete nego koristi dugoročno. I nadam se da će se nekako, negde konačno početi više da priča i podiže svest o temama vezanim za decu i Internet, jer se sve više odraslih korisnika svakim danom interreaguje sa sve većim brojem dece online što nosi ceo spektar mogućih problema od komunikacionih do onih zaista ozbiljnih koji mogu da ugroze bezbednost deteta i cele porodice i van Interneta.

UPDATE:

Diskusija na ovom postu se razvila prilično tokom današnjeg dana, Milan se kao što vidimo takodje uključio u istu. Imajući u vidu da mi je cilj ovim tekstom bio da skrenem pažnju na ponašanje koje može da šteti bezbednosti dece na Internetu generalno, kao i tome da škola ipak nešto vredi, mislim da je u jednu ruku diskusija koja dalje može da vodi nekim ličnim raspravama sa Milanom suvišna i nepotrebna i zato sam zatvorila dalje komentarisanje na blogu, jer znam da se u ovakvom okruženju lako zaboravlja činjenica da se komunicira sa detetom. Vidim da je Milan skinuo fotografije porodice i detalje o njima sa bloga, što je svakako jedan korak napred. Nadam se da će u narednom periodu savladati i neke druge stvari vezane pre svega za način komunikacije na Internetu, i da će mu oni koje smatra autoritetima dati podršku i pravilno ga voditi i usmeriti.

U diskusiji su se pojavili i preteći komentari koji su poslati na Milanov blog. Bez ulaženja u to ko je, da li je i kako to poslao, ono što mi je najviše upalo u oči je činjenica da su ukućani te pretnje videli i nisu reagovali. To samo govori koliko nam je još svima zajedničkog rada na osvešćavanju pre svega okruženja oko dece (roditelja i nastavnika) potrebno, jer kako da očekujem da bilo koje dete sutra ozbiljno shvati poruku o bezbednom ponašanju na Internetu koju želimo da pošaljemo ukoliko sami roditelji i nastavnici umanjuju značaj ovakvih stvari.

Količina neprimerenog TV sadržaja koji se deci  pod maskom raznoraznih dečjih televizija i programa servira iz godine u godinu se čini mi se uvećava. Agresivni programi, programi koji imaju u najmanju ruku diskutabilne poruke i sisteme vrednosti ,  drugorazredni crtaći prošarani  reklamama za najfenomenalnije igračke koje je svet video (barem prva tri dana dok se ne raspadnu) iskaču sa svih dečjih TV kanala.

Sve to (manje više prisutno svuda) u kombinaciji sa programima koje veliki broj dece gleda a koji deci nisu ni namenjeni  - od raznoraznih reality show medijskih fekalija do pinkparade primitivizma kojoj su se na moje razočaranje pridružile i neke TV stranice u koje smo se nekada kleli –  daje prilično tužnu sliku medijskog menija koji je deci u Srbiji  ponuđen.

Pitam se postoje li podaci koliko sati dnevno /nedeljno /mesečno prosečno provedu  današnja deca u Srbiji gledajući TV? Koliko sati provedu pasivno slušajući (i gledajući) sadržaje koji nisu njima namenjeni (vesti, TV serije , zabavne programe, filmove za odrasle). Da li roditelji obraćaju pažnju kakve programe im deca gledaju, da li su prilagođeni uzrastu? Kakvu poruku deci šalju programi koje gledaju? Šta  uče iz njih?

Iako bi bilo poželjno da svaki roditelj u današnje vreme  ima odgovor na ova pitanja, jako je mali procenat onih koji ih zaista i imaju. Po istraživanju koje je Nielsen company radila u USA 2010,  tamošnja deca  počinju da gledaju TV skoro od rođenja. Zastrašujućih 40% dece  starosti 3 meseca već gleda TV programe, a kako postaju starija broj sati ispred ekrana se povećava. Mali procenat roditelja aktivno kontroliše sadržaje koje im deca gledaju a još manje roditelja razgovara sa decom o onome što gledaju. Zvuči poznato? Iako u Srbiji ni jedno istraživanje do sada nije rađeno koliko mi je poznato, čini mi se da situacija ni ovde nije bitno drugačija. Baby TV deo je odrastanja velikog broja dece, a kako dete raste tako se prelazi na druge dečje TV kanale. U Francuskoj je pre par godina BabyTV zabranjen za emitovanje na kablovskim televizijama, kao i svaki drugi program koji je namenjen deci ispod tri godine.

Kečeri, politička indoktrinacija i vaspitno dejstvo Farme

Baby TV je tek početak. Nastavak su razni Naruto, Bakugani i ostali agresivni crtaći,  bizarna emisija iz 90tih Andjela Anakonda, programi namenjeni devojčicama (ne videh kako se zove) u kojima glavne junakinje tračaju, ogovaraju i podsmevaju se drugaricama.. Ili kao jagodica na šlagu na torti  američke kečerske borbe,  jeftina zabava američkih nižih društvenih slojeva,  koje  naši dečaci u osnovnoj školi gledaju, skupljaju sličice i od američkih nabildovanih probisveta prave mladalačke idole..

A ako to nije dosta, posle će se malo sa mamom i tatom (a možda i bez njih pošto naravno većina dece ima TV u svojoj sobi) pogledati neka Farma, Veliki brat ili slična zabava (objašnjenje moje poznanice čije dete u 3. razredu gleda Farmu je da kako kaže treba dete da vidi gde živi i da nauči šta je čeka u životu i kako da se snađe?). A ko zna, možda još uvek neka Palma pušta porniće u večernjim časovima pa nam se mlad naraštaj i seksualno edukuje pride ..

Srpska deca su i politički pismenija od većine dece u svetu koje sam videla. Da li je u pitanju naša kolektivna opsesija politikom, ili prosta medijska isforsiranost političkih tema, činjenica da su gde god odeš TV prijemnici non stop uključeni, političari i wannabe političari iskaču sa svakog kanala kao pajaci iz kutije vodeći jedne te iste diskusije, većina ljudi religiozno gleda dnevnike koji su se pretvorili u dan mrmota (čuješ jedan na jednom programu pa onda “isto to samo malo drukčije” što bi Vuk Karadžić rekao, na ostalim kanalima, valjda da se utvrdi gradivo) a deca sve to gledaju, upijaju sve što čuju, pa ni komentar na račun predsednika manekena iz usta petogodišnjaka verovatno nije za čuđenje.

Sve u svemu činjenica je da deca u Srbiji bivaju izložena interesantnoj kompilaciji medijskih sadržaja od najranijih dana. Sa izuzetkom bavljenja politikom od pelena, što je čini se specifičnost našeg podneblja, u većini zemalja je situacija manje više slična što se tiče medijske konzumacije sadržaja u generaciji Z. Ono gde vidim razliku je pre svega mogućnost izbora – postojanje dobrih kvalitetnih dečjih programa kao što je recimo Nick Jr (beše nekad Školski program RTB na kojem smo mi odrastali…) paralelno sa onim niskog kvaliteta, kao i razdvojenosti kanala i sadržaja za decu razlicitog uzrasta.  Ne manje bitna je i regulacija komercijalnog programa, u smislu toga šta je i na koji način i kada dozvoljeno reklamirati što je od velikog značaja imajući u vidu da dete do polaska u školu pogleda prosečno 25.000 reklama. Sve te neke regulacije su do države. Ali na kraju sve se ipak svodi na medijsku dijetu koja je propisana ili nije propisana u kući i roditelje koji su svesni ili nesvesni uticaja koji mediji imaju na decu, i činjenice da u najvećem broju savremenih porodica deca nažalost provedu više vremena ispred TVa ili kompjutera nego u razgovoru, igri i komunikaciji sa roditeljima.

Tendencija neselektivnog preuzimanja koječega iz zapadnih zemalja sve je vidnija u Srbiji. Medjutim, kultura istočnoevropskih i zapadnih zemalja se razlikuje u mnogim dimenzijama, i dok je neke stvari moguće prebacivati iz jednog kulturološkog miljea u drugi, neke druge prosto nisu primenljive.

Često u poslednje vreme čitam tekstove na domaćim sajtovima koji se bave pitanjima jaza izmedju generacija i generacijskih karakteristika. Primećujem da je u svakom od tih tekstova preuzeta severnoamerička  klasifikacija generacionih kohorti na baby boomerse i generacije X, Y i Z koja se bez oklevanja sa sve opisima karakteristika tih kohorti prenosi u domaće okruženje. Bejbi bumersi (pa još srpski) su ovakvi, generacija X je onakva, generacija Y ovakva…

Šta je generaciona kohorta? To je grupa ljudi rodjena u sličnom vremenskom periodu koja deli odredjeni sociokulturni milje u kome formira odredjenu grupu osobina koje su im generacijski zajedničke.

U čemu je tu problem? Pa u tome da kulturološko društveno istorijski milje ex yu regiona nije sličan severnoameričkom- zapadnoevropskom i da samim tim prenošenje generacijskih karakteristika nije nimalo primereno okruženju i realnoj situaciji.

Baby boomers i bejbi bumeri

Najdrastičnija razlika ogleda se u generaciji” bejbi bumera”. To je generacija rodjena posle drugog svetskog rata u Americi i Kanadi pa do sredine šezdesetih godina čiji je najznačajnije obeležje (po kome jelte dobiše i ime) baby boom odnosno veliko povećanje prirodnog priraštaja.

Znajući da se u periodu posle II svetskog rata se u Srbiji  nije desio nikakav porast prirodnog priraštaja već upravo suprotno – pad mislim da je čak i kada se isključe sve ostale karakteristike društva koje su uticale na formiranje ove generacije a koje su potpuno različite u istočnoevropskim i zapadnim zemljama jasno koliko je ovaj naziv neprimenljiv u našoj sredini.

A ovo je tek terminološka greška. Prave razlike su u suštini. Prosečan severnoamerički bejbi bumer danas ima  finansijsku stabilnost i bogat  društveni život. Oni vežbaju, voze kola do kasno u starosti, trude se da budu aktivni i što duže, ne žive sa decom, često putuju (bar do Floride ),  imaju vrlo pozitivan stav prema životu i postavljaju nove trendove pristupu i prihvatanju starosti.

O srpskim “bejbi bumerima” koji su odrastali uz radne akcije, živeli u socijalizmu i samoupravljanju, pregurali 90te, ostali u srednjim godinama bez posla ili rade za minimalce a oni stariji jedva sastavljaju kraj sa krajem od bedne penzije,  da ne treba da pričam. Mislite li da isti aršini ikada mogu da važe za ove dve grupe ljudi? Da li je gornja slika realnost prosečnog srpskog “bumera” kao i američkog?

Generacija X

Kada je generacija X u pitanju (od sredine šezdesetih do početka osamdesetih), sličnosti su donekle veće ali samo u odredjenim društvenim slojevima i to sada u kasnijim godinama kada smo se svi donekle “globalizovali”. Neke stvari su ipak neuporedive.

Američka generacija  X imala je relativno bezbrižnu mladost, radi od svoje 14 godine, kola vozi od 16, samostalno žive od 18, samostalni su, nezavisni, paralelno su se školovali i radili.   Moja, srpska generacija X imala je lepo i pomalo prezaštićeno socijalističko detinjstvo, period osamostaljivanja od roditelja zatekao nas je u 90tima, mnogi su pregurali užase rata, neki drugi su pregurali mrcvarenje sankcija i Srbiju devedesetih, kasno smo se osamostaljivali (neki i dan danas žive u stanovima sa roditeljima sa svojim porodicama, što je ovdašnjoj generaciji X nezamislivo) i u velikom broju odlazili iz zemlje trbuhom za kruhom. Oni koji su ostali snašli su se kako su znali i umeli, i snalaze se i dan danas sa porodicama i decom. Isto? Ili ipak ne?

Generacija Y

Rodjeni posle 80 tih ova generacija usled globalizacije i tehnološkog razvoja  ima najviše dodirnih tačaka u različitim kulturama.  Oni su pravi pripadnici informacionog društva koji komuniciraju putem Interneta, mnogo koriste tehnologiju, preispituju autoritete, traže dosta pažnje,  vole timski rad, i dele globalnu kulturu koja ih čini sličnijim od svih prethodnih generacija. Na poslu znaju da opasno izludjuju pripadnike starijih generacija, koji smatraju da posao shvataju previše olako.

U Americi ovu generaciju nazivaju i bumerang generacijom zato što se  često posle školovanja vraćaju u roditeljsku kuću – ili čak nemaju mnogo namera ni da je napuste (totalno nezamislivo za prethodne generacije koje su gledale da se što pre odvoje od roditelja). Roditelje im često nazivaju helikopter roditeljima pošto ih prezaštićuju (svojim očima sam pre neki dan videla oca koji je sa ćerkom došao na fakultet da se žale na njenu ocenu! inače roditelji redovno dolaze da upisuju decu na fakultet ), i trenutno su, barem kada su generacijske teme u pitanju, u centru pažnje.

Srpsku generaciju Y slabije poznajem pa mi je malo teže da je definišem. Odrastali su u devedesetim koje su svakako ostavile kao i kod naše generacije traga, možda i više zato što su odrastali i formirali vrednosti u tom okruženju. Iako postoje velike sličnosti, imam utisak da je u odnosu na srpsku generaciju X, mladja generacija Y samostalnija i nezavisnija (suprotno od situacije u severnoj Americi).

Generacija Z

Moja omiljena, o kojoj izmedju ostalog i pišem na ovom blogu.  Digitalni urodjenici, deca 21 veka, rodjeni posle 2000. Deca izložena ogromnom broju informacija od najranijih dana. Deca koja odrastaju u najtehnološkijem društvu ikada, sa uticajima za koje još uvek samo možemo da nagadjamo kakav će biti ishod. Deca koja će biti istinski gradjani sveta i na globalnoj lestvici verovatno najsličniji (jer već sada jesu).

I za kraj…

Pre nego što krenete da prepisujete, prevodite i primenjujete pravila za koja  ste pročitali da važe u drugim kulturama u svom okruženju, zapitajte se  koliko su ista primenljiva u našoj kulturi. Ili se barem potrudite da napravite neke paralele, i sagledate situaciju u svom okruženju onakvu kakva jeste.

Koga zanima: više informacija o generacionim kohortama (boomers, generation X i generation Y)

Nasilno ponašanje u današnje vreme prelazi granice fizičkog okruženja i postaje jedan od većih problema u  interakcijama dece i mladih na Internetu. Tako je i vršnjačko zlostavljanje dobilo svoje novo lice u vidu sajber zlostavljanja.

Vršnjačko nasilje je društveni fenomen koji je prisutan mnogo generacija unazad. Brojni su oni koji su na neki način tokom školovanja bili izloženi u manjoj ili većoj meri maltretiranju od strane vršnjaka. Po podacima iz USA oko 30% učenika je uključeno u vršnjačko nasilje barem jednom tokom školovanja, ili kao žrtva ili kao nasilnik. Sajber zlostavljanje ili uznemiravanje dešava se kada se  mobilni telefoni, društvene mreže ili druga  komunikaciona sredstva koriste za pretnje, zastrašivanje,  ismejavanje ili bilo koji drugi oblik verbalnog zlostavljanja.

Ovakvi oblici uznemiravanja  postaju sve češći iz dana u dan.  U slučajevima vršnjačkog zlostavljanja maltretiranje u online okruženju često je indikator postojanja maltretiranja u stvarnom životu. Ovaj vid maltretiranja uglavnom sprovodi osoba iz  neposrednog okruženja žrtve (škole, komšiluka isl.) koja  žrtvu  poznaje (često su u pitanju i bivši dobri prijatelji ili bivši partner). Takodje  to  može raditi i treća osoba, u dogovoru sa nekim ko žrtvu poznaje.

Medjutim specifičnosti okruženja na Internetu,  čine ovaj vid zlostavljanja sve rasprostranjenijim i  po nekim mišljenjima čak i opasnijim po psihološku dobrobit žrtve zlostavljanja od tradicionalnog vršnjačkog zlostavljanja.

Zašto se sajberzlostavljanje smatra opasnijim? Zato što za razliku od onog “klasičnog” koje se odvijalo uglavnom u školi ili nekom drugom okruženju, ovaj vid maltretiranja nema granice  i žrtva mu prosto ne može pobeći. Gde god da je uvredljivi mejlovi, SMS poruke i telefonski pozivi mogu da stignu u svako doba dana ili noći. Takodje tu su i društvene mreže na kojima se često odvijaju razne akcije javnog ponižavanja i ismejavanja osobe koja je predmet maltretiranja, često od strane veće grupe vršnjaka i osnivaju tzv hejt grupe ili stranice “svi koji mrze…tu i tu osobu”. Jedna takva situacija privukla je dosta medijske pažnje u Hrvatskoj prošle godine kada je posle formiranja takve hejt grupe na FB reakcijom javnosti prekinut višemesečni lanac zlostavljanja kome je mali Ivan bio izložen.

Ne treba zanemariti ni sexting, takodje sve izraženiji i kod nas, kada mladi svoje fotografije i klipove eksplicitnijih sadržaja šalju svojim partnerima, a oni ih dalje distribuiraju pa  klipovi završavaju na  Facebooku ili Youtube često sa punim imenom i prezimenom osobe koja je na njima.

Britanska Agencija za zaštitu dece od eksploatacija na Internetu (CEOP) snimila je prošle godine odličan promotivni video vezan za sexting, o petnaestogodišnjakinji koja pravi grešku šaljući provokativne snimke svom dečku…koji završavaju distribuirani po celoj školi. Preporučujem, pogledajte.

Budući da je u pitanju nov i nedovoljno proučen tip zlostavljanja,  sajberzlostavljanje nije još uvek dovoljno prepoznato kao problem u školama, što zbog nepoznavanja i neprepoznavanja problema  od strane nastavnika, školskih psihologa i roditelja što zbog nepostojanja razvijenih mehanizama prevencija i intervencija.  Upravo zbog toga, jedna od tema kojima ćemo se u narednom periodu u Udruženju RODITELJ baviti jeste i sigurnost i zaštita dece na Internetu (sa akcentom na edukaciju i informisanje roditelja).

Ako imate ili poznajete dete za koju sumnjate da je žrtva sajberzlostavljanja pogledajte na sajtu Udruženja neke od saveta kako postupati kada sumnjate na sajber zlostavljanje.

Takodje nešto više stručnih informacija o istraživanjima na temu sajberzlostavljanja i programima prevencije i intervencije možete pročitati u mom radu  ” Prevencija i intervencija u slučajevima zlostavljanja dece na Internetu” (pdf) objavljenog u časopisu  Udruženja stručnih radnika socijalne zaštite, Aktuelnosti.